BEOGRAD – Glumac Svetozar Cvetković je nedavno komentarisao svoja dva značajna priznanja, Sterijinu nagradu i filmsku nagradu „Pavle Vuisić“, koje su, kako kaže, zaokružile njegov put u umetnosti tokom više od 40 godina. U razgovoru za Tanjug, Cvetković je naglasio da ova priznanja postavljaju pitanje o smislu nastavka njegovog rada, s obzirom na to da je već dobio priznanja za svoj rad.
„One neminovno postavljaju pitanje da li ima smisla i dalje trajati u tome, i pokušavati da traješ u tome, ukoliko ti je neko odao priznanje za ono što si uradio“, rekao je Cvetković. On se takođe osvrnuo na to kako se oseća u svetlu svoje karijere, ističući da bi mogao biti svestan da mlađi glumci dolaze i da imaju priliku da pokažu svoje talente.
Cvetković se osvrnuo na svoj dosadašnji rad i naglasio da i Sterijina nagrada i nagrada „Pavle Vuisić“ imaju poseban značaj. „I jedna i druga nagrada daju neki pečat bilo kome ko bi ih dobio“, rekao je glumac. Oseća se kao da dolazi u fazu kada ga drugi poštuju i priznaju, čak i u svakodnevnim situacijama kao što je ustajanje u autobusu.
U razgovoru se osvrnuo i na svoje glumačke početke, kada su ga smatrali mladim glumcem do kraja tridesetih. Prisetio se kako je, na primer, spisateljica Vedrana Rudan, bila iznenađena njegovim znanjem i pristupom poslu, očekujući da će se susresti sa nekim „debelo zadriglim“ upravnikom.
Cvetković je naglasio važnost samosvesti i prilagođavanja realnosti, rekavši: „Čovek mora da osvesti sebe, da se ne zadržava u godinama koje nisu njegove.“ Trenutno igra u devet predstava, uključujući dugogodišnji hit „Art“ u Ateljeu 212, koji se igra već 25 godina.
Osvrnuo se i na izazove koje donosi igra u pozorištu, posebno u komadima gde igra starije likove, kao što je Ignjat u „Gospodama Glembajevima“. „Moram ozbiljno da se pripremim, često i dan ranije“, priznao je. Naglasio je da je improvizacija uvek moguća, ali uz podršku kolega.
Glumac se osvrnuo na svoje iskustvo igranja u predstavi „Kako sam naučila da vozim“, koja se bavi odnosom između starijeg muškarca i mlade devojke. Cvetković je rekao da je društvo pre 25 godina bilo nezrelo da prihvati ovu temu, koja danas postaje sve aktuelnija i složenija. „To je tekst Pole Vogel koji tretira veoma delikatne teme“, rekao je.
Cvetković je takođe govorio o svojim iskustvima u inostranstvu, napominjući da su njihovu predstavu gledali u Lajpcigu i da su reakcije publike bile izuzetno pozitivne, iako nisu razumeli jezik. „Nemačka štampa je pisala o nama kao o vrhunskoj predstavi iz Srbije“, rekao je s ponosom.
Kao posebno značajnu predstavu istakao je „Njih više nema“, koja koristi tehničku inovaciju kako bi publika doživela svet na poseban način. Cvetković se prisetio da je sa kolegama krajem osamdesetih i početkom devedesetih pokušavao da doprinese očuvanju Jugoslavije, ali su njihove napore sprečili ratovi.
Govoreći o trenutnoj situaciji u svetu, Cvetković je naglasio potrebu za balansiranjem slobode i odgovornosti. „Moramo se truditi da naš rad ne bude direktno pogođen ratnim dešavanjima“, rekao je, dodajući da i dalje veruje u saradnju sa ljudima iz drugih naroda.
Na kraju, Cvetković je izrazio ponos što je dobio nagradu „Pavle Vuisić“, ističući da je Vuisić bio jedan od najautentičnijih glumaca srpske kinematografije. „Svojim habitusom i izrazom, obezbedio je sebi vrstu slobode koju je mogao da koristi“, zaključio je Cvetković, prisetivši se svojih početaka sa Vuisićem na filmu „Hajduk“.
