Jeziva porodična drama dogodila se u Solunu kada je sin (34) napao članove svoje porodice razbijenom flašom tokom posete sveštenika. Incident se desio dok je sveštenik započeo molitvu „za dobrobit kuće“. U krvavom napadu povređeni su otac, majka i mlađi brat napadača, a on je ubrzo uhapšen i osuđen na četiri godine zatvora bez mogućnosti žalbe zbog nanošenja teških povreda.
Prema rečima majke, sveštenik je došao da večera sa porodicom, ali je napad usledio u trenutku kada je sveštenik započeo molitvu. Napadač je, kako se navodi, iznenada reagovao agresivno, napadajući roditelje i brata. Majka je svedočila o tome kako je njen sin udario nju i njenog muža šakama po glavi, dok je mlađeg brata udario po ruci. „Udario je mene i mog muža šakama po glavi, dok je mlađi brat dobio udarac po ruci“, rekla je.
Otac napadača rekao je da nije mogao da veruje kako je njegov sin reagovao. „Nismo očekivali takvu reakciju. Počeo je da viče, razbija stvari i napada nas. Govorio nam je da se gubimo, a zatim je počeo da nas tuče“, izjavio je otac, dodajući da je napadač razbio flašu i udario ga po glavi. U trenutku kada je povređen, povukli su se u strahu od daljih napada.
Otac je istakao da njegov sin sluša crkvene pesme i ima duhovnika, ali da niko nije mogao predvideti ovu vrstu nasilja. „Mogao je da me ubije staklom kojim me je udario. Ne pati od zdravstvenih problema, ali ga ponekad obuzme bes“, rekao je. Tokom suđenja, napadač je priznao svoju krivicu, izjavljujući: „Znam da sam kriv. Potpuno sam svestan svojih postupaka. Naljutio sam se jer su abnormalni. Nemam ništa sa njima. Oni su za mene mrtvi.“
Incident je šokirao lokalnu zajednicu, a u njemu se ukazuje na ozbiljne porodične probleme i nasilje koje može iznenada izbiti. Policija je brzo reagovala, a povređeni su prebačeni u bolnicu, gde su im pružena neophodna medicinska pomoć. Napadačovo ponašanje i izjava o njegovoj emocionalnoj distanci od porodice ukazuju na duboke psihološke probleme koji su mogli dovesti do ovakvog nasilja.
Ova situacija postavlja važna pitanja o mentalnom zdravlju i porodičnim dinamikama, kao i o tome kako prepoznati rane znakove nasilnog ponašanja. Iako je sin priznavao svoju krivicu, pitanje je koliko je ovaj incident mogao biti sprečen i da li je potrebno više resursa za podršku porodicama koje se suočavaju sa sličnim problemima. Porodica je sada suočena ne samo sa fizičkim povredama, već i sa emotivnim ožiljcima koje ovakav događaj ostavlja.
