Kim Kardašijan je nedavno izazvala veliku pažnju izjavom da ne veruje da je sletanje na Mesec 1969. godine bilo stvarno. Tokom jednog od svojih televizijskih nastupa, ona je iznela tvrdnje da je ovaj istorijski događaj zapravo insceniran, pozivajući se na detalje kao što su talasanje američke zastave i razlike u otiscima čizama astronauta kao „dokaze“. Njena izjava naišla je na brzu reakciju NASA-e, koja je jasno odgovorila: „Bili smo na Mesecu šest puta.“
Više od pola veka nakon što je Neil Armstrong napravio prvi korak na Mesecu, sumnje u ovu misiju ne prestaju. Iako su naučni dokazi, svedočanstva i tehnologija potvrdili ovaj događaj, teorije zavere o „lažnom sletanju“ i dalje su prisutne. Branko Simonović, popularizator astronomije, komentariše kako pojava poznatih ličnosti koje iznose stavove o temama izvan svojih stručnosti može imati ozbiljne posledice.
Simonović naglašava da je važno razmotriti poziciju sa koje neko govori. Kardašijan, koja na Instagramu ima više od 354 miliona pratilaca, ima značajan uticaj na mišljenje javnosti. Ovo dovodi do dileme za institucije poput NASA-e – da li da odgovore na takve tvrdnje ili da ih ignorišu, što može dovesti do širenja dezinformacija. Simonović objašnjava da ignorisanje ovakvih izjava može povećati uverenje u neistine, dok odgovaranje može dati tim izjavama više značaja nego što zaslužuju.
Jedan od ključnih aspekata sumnje prema sletanju na Mesec leži u psihološkom i kulturološkom fenomenu. Simonović ističe da je to duboko sociološki fenomen gde verovanje u zavere može prevazići činjenice. On razdvaja veru i uverenje, ističući da verovanje u zavere često postaje važnije od proverenih podataka. Granica između vere i uverenja u ovom kontekstu se gotovo gubi, a sumnja u istorijske događaje često je refleksija ličnih strahova i želja.
Kada se postavlja pitanje zašto ljudi i dalje sumnjaju u događaj koji je višestruko potvrđen, Simonović smatra da to ima veze sa potrebom pojedinaca da objasne svet na način koji im odgovara. Prema njegovim rečima, izraz „teorija zavere“ ne objašnjava precizno sve što se pod njim podrazumeva. Umesto toga, on deli te pojave na pseudonauku, antinauku i paranoidne teorije.
Paranoja, prema Simonoviću, predstavlja koren mnogih savremenih teorija zavere. Osnovno uverenje da postoji neka globalna zavera protiv čovečanstva oblikuje percepciju realnosti. Ovo može biti povezano sa sumnjama u različite aspekte modernog života, uključujući vakcine i druge naučne činjenice. Simonović naglašava da je teško zamisliti kako bi hiljade ljudi mogle da čuvaju tajnu poput sletanja na Mesec decenijama, posebno kada su i Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez, tadašnji suparnici, potvrdili isti događaj.
U ovom kontekstu, Simonović ukazuje na praktičnu nemogućnost održavanja takve zavere. Njegov zaključak je da kada se preispituju istorijski događaji kao što je sletanje na Mesec, često je reč o projekciji ličnih uverenja, a ne o nedostatku informacija. Ljudi imaju potrebu za jednostavnim objašnjenjima složenih fenomena, što dovodi do stvaranja i održavanja teorija zavere.
U završnici, Kardašijan i druge javne ličnosti koje iznose svoje stavove o naučnim pitanjima imaju moć da utiču na javno mnjenje, ali je važno da se informacije zasnivaju na činjenicama i naučnim saznanjima. U svetu u kojem se informacije brzo šire, razumevanje granica između verovanja, sumnje i istine postaje ključno za očuvanje naučne pismenosti i zdravog razuma.
