Na obroncima Radana i Sokolovice, tridesetak kilometara od Prokuplja, nalazi se Kruševica, selo koje je nekada bilo živo središte ovog kraja, a danas ima svega sedam stalnih stanovnika. Ova mala zajednica, koja je tokom sedamdesetih godina prošlog veka bila opštinsko sedište za 11 okolnih sela, danas izgleda kao senka svog nekadašnjeg ja. U to vreme, Kruševica je imala školu sa 800 đaka, poštu, ambulantu, dve kovačnice, mesnu kancelariju i prodavnicu. Sada, međutim, zvukovi motora su retki, a deca su još ređa.
Dejan Stojanović, jedan od najmlađih meštana, ističe da mnogi žele da posete rodni kraj, ali ih u tome sprečava izuzetno loš put. „Ima ljudi koji dolaze povremeno. Mnogi bi ovde i ostali, ali ne dolaze jer je put u katastrofalnom stanju,“ kaže Dejan, naglašavajući kako infrastruktura direktno utiče na život ovog sela.
Sličnu sudbinu deli i Slavko Kanjevac iz obližnjih Širokih Njiva, koji je prošlu zimu proveo potpuno sam u selu. „Nije svejedno biti sam. Neprijatno je, ali ljubav prema ovom kraju je jača od straha i usamljenosti,“ dodaje on, oslikavajući izazove sa kojima se suočavaju preostali stanovnici.
Meštani beleže da se selo jednom godišnje nakratko oživi – na Malu Gospojinu, seosku slavu, kada se okupljaju bivši stanovnici i njihovi potomci. Među njima su i Bojana i Vladimir Luković, koji su rođeni u Nemačkoj, ali su kršteni upravo u Kruševici. „Volimo Srbiju i ovo mesto. Dolazimo svake godine, iako je put loš. To ne može da nas odvoji od naših korena,“ kažu oni, ističući duboku emocionalnu povezanost sa svojim mestom porekla.
I pored opadanja broja stanovnika, meštani ne gube nadu da selo nije na kraju puta. Veruju da bi obnova puta i bolja infrastruktura mogli da vrate život u Kruševicu, makar u sezoni, a možda i trajno. „Ako uspemo da mladima damo razlog da se vrate – onda smo uspeli,“ poručuje Đorđe Maslaković, jedan od poslednjih čuvara Kruševice.
Ova situacija ukazuje na širi problem ruralnih zajednica širom Srbije, koje se suočavaju sa sličnim izazovima. Mnogi mladi ljudi napuštaju sela u potrazi za boljim životnim uslovima u gradovima, dok stariji ostaju da čuvaju tradiciju i kulturu. Međutim, bez adekvatne infrastrukture i podrške, opstajanje ovih zajednica postaje sve teže.
Meštani Kruševice veruju da bi, uz malo više pažnje i ulaganja od strane lokalnih vlasti, mogli privući mlade ljude nazad u selo. Nadaju se da će se situacija promeniti, kako bi njihovo naselje moglo ponovo postati živahno mesto, kakvo je nekada bilo. Njihove priče o ljubavi prema rodnom kraju i borbi za opstanak pružaju vredan uvid u izazove sa kojima se suočavaju ruralne zajednice, ali i u snagu ljudskog duha koji se ne predaje lako.
U međuvremenu, Kruševica ostaje mesto tišine, ali i simbol nade da se život može obnoviti čak i u naizgled bezizglednim okolnostima. Sa svakim posetom bivših stanovnika, selo dobija novu priliku da se podseti svoje prošlosti i sanja o boljoj budućnosti.
