Vazdušni napadi NATO snaga na Srbiju, tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, započeli su 24. marta 1999. godine, a tokom tih 78 dana agresije procenjuje se da je život izgubilo oko 2.500 civila, među kojima je bilo 89-oro dece. Takođe, oko 6.000 osoba je ranjeno, od čega 2.700 dece. Ovi napadi ostavili su duboke ožiljke na društvu i infrastrukturi, uništavajući mostove, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, ambasade, kao i kulturne spomenike, crkve i manastire. Gotovo nijedan grad nije izbegao bombardovanje.
Svetskoj javnosti predstavljena je teza da je razlog za agresiju bila teška humanitarna kriza na Kosovu i Metohiji, događaji u Račku, kao i neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu. U tom kontekstu, bombardovanje Aleksinca se izdvaja kao jedan od najtragičnijih trenutaka. Tokom proleća 1999. godine, ovaj grad je doživeo tri udara iz vazduha. U prvoj noći bombardovanja, 5. aprila, poginulo je 24 meštana, među kojima su bila 18 civila, dok su desetine građana povređene. Centar Aleksinca je bio gotovo potpuno razoren, a u radijusu od 500 metara srušeno je nekoliko stambenih blokova, kao i Dom zdravlja i Hitna pomoć.
Direktno bombardovanje stambenih četvrti u Jugoslaviji tog 5. aprila okarakterisano je od strane zvaničnika NATO-a kao greška u primeni savremene tehnologije vođenja projektila. Međutim, nije bilo vojnih ciljeva u centralnim gradskim ulicama koje su potpuno razorene, a na njima su ostali leševi prvih žrtava. O svemu tome svedoče i preživeli.
Novica Zagorac, penzioner iz Aleksinca, opisuje trenutak kada je granata pala. „Udarila je granata, i kada sam izašao, video sam oblak prašine. Mislio sam da je pogođena Telekom centrala, međutim nije. Onda sam video mnogo srušenih kuća i Hitnu pomoć“, rekao je on. Prema njegovim rečima, čitave porodice su stradale ispod ruševina.
Dragan Branković, anesteziolog koji je bio dežurni lekar Hitne pomoći te noći, osvrnuo se na strahote koje su preživeli. Jedan projektil je pao blizu zgrade Hitne pomoći, a od detonacije su sanitetska vozila ostala pod ruševinama. On i njegovi kolege, kao i pacijenti, preživeli su samo pukom srećom. „U tom prostoru gde se nalazi služba hitne medicinske pomoći, pa neposredno iza nje, gde je sada spomenik poginulima u tom bombardovanju, je pala jedna od raketa“, rekao je Branković.
Nažalost, stradali su i civili. Tokom napada, poginule su četiri osobe, među kojima su bila dva bračna para. „Strah i razmišljanje o svemu tome šta se desilo i šta je moglo da se desi dođe tek posle. I danas ja vidim slike tih poginulih, delova tela kako vire iz ruševina“, istakao je Branković.
Aleksinac je ponovo bio meta 28. maja 1999. godine, kada je gađano novo naselje. Tada su poginule tri osobe, a desetak je povređeno. Među njima je bila i doktorka Nataša, koja je izgubila supruga i strica. „To su bile najužasnije detonacije koje sam ja čula sve vreme rata. Prosto sam se probudila zatrpana“, rekla je ona, dodajući da je izgubila muža, koji je ostao mrtav pod ruševinama.
Na mestu stradanja sada se nalaze nove kuće i spomenik, ali se sećanje na tragediju nikada neće izbrisati. „Niko tu nije morao da pogine. To je mala čaršija gde se svi poznajemo. Niko od nas nije učinio ništa loše da bi zaslužio ovakvu sudbinu“, zaključila je Nataša.
Rudarski grad na Moravici, iako se izdigao iz ruševina, nikada neće zaboraviti proleće 1999. godine, koje je zauvek promenilo sudbinu njegovih stanovnika.
