Institut „Srpski Most“ iz Malmea ukazuje na to da posete evropskih parlamentaraca, koje se formalno nazivaju „fact-finding“, sve više liče na političke misije sa unapred formiranim zaključcima. Prema njihovim rečima, posete se organizuju sa unapred postavljenim negativnim stavom prema Srbiji, a na terenu se traže rečenice i slike koje bi potvrdile već stvorenu naraciju.
U ovom kontekstu, Institut se osvrće na nedavnu posetu samoizabrane delegacije Evropskog parlamenta, koju predvodi Marta Temido iz stranke S&D. U delegaciji su i članovi drugih političkih grupacija, uključujući EPP, Renew i Greens/EFA, svi sa stavovima koji podržavaju nezavisnost Kosova. Iz Instituta ističu da, iako je raznolikost u delegaciji prisutna, pravi problem leži u tonu i pristupu koji se koristi, naglašavajući da ne može biti tužilac i sudija u isto vreme.
Institut „Srpski Most“ naglašava da podržava reformske procese u Srbiji, ali isključivo na način koji odgovara građanima Srbije, bez pritisaka ili etiketiranja. Poručuju da Srbija kao stara evropska nacija ne želi da bude predmet političkih šablona koji se ponavljaju iz godine u godinu. Ističu da međunarodno pravo ne može da važi selektivno – ili važi za sve, ili prestaje da bude pravo i postaje alat politike.
Direktor Instituta, Aleksandar Spasić, u intervjuu za „Srpski Ugao“ komentariše politizaciju evropskih institucija i način na koji se pristupa Srbiji. On naglašava da dolazak evroparlamentaraca nije problem, ali je način na koji se formulišu poruke i očekivanja pre posete problematičan. Umesto da se fokusiraju na utvrđivanje činjenica, posete često služe kao potvrda već gotovih narativa. Spasić dodaje da dijalog treba da počiva na poštovanju institucija domaćina i realnosti u Srbiji, naglašavajući da presude pre suđenja ne predstavljaju dijalog.
Prema Spasiću, duboka politizacija u pristupu Evropskog parlamenta predstavlja najveći problem. Granica između legitimne brige za reforme i otvorenog političkog pritiska često se briše, što može uticati na suverenitet države. On naglašava da su reforme Srbiji potrebne, ali da one ne smeju postati alat za nametanje političkih ocena bez oslonca u međunarodnom pravu.
U kontekstu tvrdnji iz Brisela da je Srbija izolovana i da mora prihvatiti sve uslove za napredak ka EU, Spasić smatra da je to opasna i netačna teza. On ističe da Srbija ne treba da se suoči sa izborom između evropske saradnje i nacionalnog dostojanstva, naglašavajući da proevropska orijentacija ne podrazumeva odricanje od ustavnih temelja i pravnog kontinuiteta.
Kada je reč o pitanju Kosova i Metohije, stav Instituta ostaje jasan: međunarodno pravo, uključujući Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, i dalje važi kao pravni okvir. Svaki ozbiljan pregovor mora se oslanjati na dokumenta, a ne na političke želje. Spasić takođe ukazuje na to da Briselski sporazum treba čitati celovito, s naglaskom na formiranje Zajednice srpskih opština.
Normalizacija odnosa sa Prištinom je potrebna, ali ne može zameniti pravne obaveze, a dijalog mora ostati u okviru međunarodnog prava. Spasić upozorava da kada se normalizacija pretvara u politički pritisak, prestaje da bude sredstvo za mir i postaje faktor destabilizacije.
Pitanje simbolike u politici takođe nije zanemarljivo. Spasić naglašava da simboli imaju značaj i da prećutkivanje određenih tema može slati jasnu poruku. On zaključuje da je potrebno meriti Srbiju istim aršinima kao i druge države, poštovati međunarodno pravo i ne tražiti od Srbije da se odrekne svojih ustavnih temelja zbog trenutne političke konjunkture.
U zaključku, Spasić iznosi tri ključna elementa za konstruktivan put napred: poštovanje Rezolucije 1244, ravnopravnu primenu međunarodnog prava i dijalog zasnovan na činjenicama.
