Iako danas ne funkcioniše u punom kapacitetu, čuvena Ruta 66 ostaje simbol slobode, američkog sna i avanture. Ova istorijska saobraćajnica, koja prolazi kroz osam država, počinje od Čikaga u Ilinoisu i završava se na obali Pacifika u Santa Moniki, Kalifornija. U 1926. godini, Ruta 66 je postala jedan od najprometnijih puteva, privlačeći ljude iz svih sfera života.
Ispod razglednica sa motelima, treperavih neonskih reklama i beskrajnih pejzaža krije se čitav niz neobičnih detalja koji ovu saobraćajnicu čine mnogo više od običnog puta. U nastavku su zanimljive priče koje možda niste znali o Ruti 66.
Prvobitna ideja bila je da put nosi oznaku 60. Međutim, prepirke između saveznih država dovele su do promene plana. Na kraju je izabran broj 66, koji zvuči upečatljivo i lako se pamti. Ovaj potez se kasnije pokazao kao pun pogodak zahvaljujući muzici i filmovima.
Tokom godina, trasa Rute 66 je često menjana, što otežava utvrđivanje njenog pravog puta. Mnogi gradovi danas tvrde da su oni „pravi“ deo šezdesetšestice. U Novom Meksiku postoje mesta gde se stara i nova varijanta ukrštaju, što dodatno komplikuje situaciju.
Jedna od zanimljivosti je da u blizini mesta Tijeras, u Novom Meksiku, asfalt krije poseban trik. Ako vozite oko 45 milja na sat, gume prolaze preko specijalno dizajniranih traka koje stvaraju melodiju pesme „America the Beautiful“. Brzina vožnje takođe utiče na muziku – malo brže ili sporije, melodija nestaje.
Godine 1928. organizovana je pešačka trka od Los Anđelesa do Njujorka, gde je veliki deo rute pratio upravo ovu saobraćajnicu. Stotine takmičara krenule su na iscrpljujuće putovanje, a pobednik je do cilja stigao posle više od 500 sati. U Oklahomi se i danas nalazi spomenik u njegovu čast.
Zanimljivo je da je Velika depresija zapravo pomogla da se put završi. Iako deluje paradoksalno, ekonomska kriza je dovela do toga da su mnogi ljudi zaposleni putem državnih programa, a radovi na asfaltiranju su završeni tek 1938. godine.
Sajrus Ejveri iz Oklahome smatra se glavnim zagovornikom projekta Rute 66. Pored šire vizije povezivanja zemlje, imao je i praktičan cilj – želeo je da putnike i njihov novac usmeri kroz svoju državu, umesto kroz rivalske centre.
Kič je takođe postao deo identiteta Rute 66. Ogromni dinosaurusi od plastike, izmišljena indijanska sela i farme zmija predstavljaju tipičnu američku drumsku egzotiku koja je nastala upravo ovde. Putovanje Rutom 66 postalo je jednako važno kao i sama destinacija.
Za Afroamerikance, vožnja ovom rutom često je bila puna neizvesnosti. Postojala su mesta gde nisu bili dobrodošli, a neki gradovi su otvoreno upozoravali da napuste područje pre mraka. Sigurnost je pružao poseban vodič poznat kao „Zelena knjiga“, sa adresama gde su mogli da se zaustave bez straha.
U Misuriju, deo Rute 66 danas je zaštićen kao državni park. Na prostoru od nekoliko stotina hektara nalaze se šume, staze i vidikovci, a centar za posetioce smešten je u nekadašnjem motelu namenjenom umornim putnicima.
Iako je zvanično uklonjena sa mapa 1985. godine, veliki deo originalne trase i dalje je prohodan. Pretvoren je u mrežu lokalnih puteva i ulica koje prolaze kroz male gradove – mesta koja su nekada živela upravo zahvaljujući ovoj legendarnoj liniji kroz srce Amerike.
Ruta 66 možda više nema svoju staru administrativnu titulu, ali njen duh i dalje vozi. Za mnoge, to je i dalje najpoznatiji put na svetu. Ako krenete njome, ne putujete samo kroz prostor, već i kroz istoriju.
