Dok je bio dečak, Radomir Raša Radosavljević maštao je da na kratko uroni u tuđi život i izađe pred reflektore kao neko drugi. Ta želja odvela ga je do akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“, gde je kao student turizma odigrao prvu glavnu ulogu. To je bilo dovoljno da se zauvek zaljubi u glumu, a i da ga zapaze televizijski filmski reditelji.
Radosavljeviću, međutim, nije bilo suđeno da ostane u pozorištu. Život ga je vodio na druge strane. Ipak, ostao je blizu glume. Pozorišnu scenu zamenio je televizijskom i filmskom: godinama je u serijama Siniše Pavića i Mihaila Miše Vukobratovića bio „čovek iz drugog plana“. Krenuo je s filmom „Kako je propao rokenrol“, a zatim su došli „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Bela lađa“, „Porodično blago“, „Policajac sa Petlovog brda“, „Stižu dolari“… Zanimljivo je da nikad nije bio na kastingu. Uvek ga je zvala stara ekipa iz „Košutnjak filma“, Siniša, Miša. Ispred kamera je stajao tokom snimanja šezdesetak epizoda. Za više nije imao vremena zbog dinamičnog života.
– Meni je gluma bila beg, ali lep. Onaj kad ne pobegneš od sebe, nego u sebe – priča nam Radosavljević, dok sedimo u njegovoj kući u Vrčinu. – Za mene su oni koji su završili glumačku akademiju govorili da im se dopada način na koji iznosim uloge i da je trebalo ozbiljno da se bavim glumom. Bilo je situacija u kojima su mi reditelji dopuštali da obogatim neku scenu svojom idejom.
Na stolu ispred nas fotografije i isečci iz novina. Radomir se seća vremena kada je sve postalo brže. Počeo je da radi druge stvari. Vodio je diskoteku, sarađivao sa dečjim odmaralištem na Avali „Šuplja stena“, bio organizator velikih manifestacija. I putovao je. Bio je stjuard, živeo u Norveškoj i Nemačkoj. A onda je postao menadžer flamenko trupe „Duende“. Sa njima je, kaže, ponovo osetio umetnost, ali drugačije – kroz ritam i pokret.
– Kad gledaš flamenko, to ti je kao da gledaš bol kako pleše. Kad smo nastupali po Srbiji, publika je gledala kao da nikad ništa slično nije videla. Doživljavali smo ovacije, jer je pozornica bila puna igrača, pevača i svirača koji su stvarali neverovatne slike prepune egzotičnih boja nošnji, zvuka kastanjeta i akustičnih gitara.
Nastupala je trupa „Duende“ i kada je čuvena Kasandra – Koraima Tores – devedesetih godina došla u Srbiju. Radosavljević se seća haotičnog dočeka u Nišu, kada je masa ljudi došla da vidi Koraimu, koja nije mogla da veruje kako je dočekana.
– U to vreme sapunica „Kasandra“ bila je veoma popularna, a Koraima Tores ogromna zvezda – priča Radosavljević. – Bili smo u četiri grada – Novom Sadu, Beogradu, Subotici i Nišu. Svuda smo dočekivani sa ovacijama, ali kad smo došli u Niš – nastao je haos i u gradu i na koncertu. Koraima je bila zbunjena, nije znala šta se događa. Pitala me je šta im je. Ja joj kažem: Došli su zbog tebe, da te vide. A ona zaplače. Nikad, kaže, nije doživela takav doček.
Međutim, život se za Radomira dramatično promenio 2009. godine. Seća se običnog popodneva kada je ljuštio krompir za ručak i ugledao krstove na presečenim polovinama krompira. Ovaj trenutak ga je naveo da razmišlja o dubljem značenju i duhovnosti. Pokazao je krompir svešteniku, koji mu je savetovao da ga sačuva. Od tog trenutka, Radomir kaže da su krstovi počeli da se pojavljuju na raznim predmetima.
– Svi se nalaze u jednoj sobi u mojoj kući. Razmišljao sam da bi bilo lepo da za to bude zainteresovano neko turističko mesto, zato što bi to bila svojevrsna atrakcija. Ako se to ne ostvari, planirao sam da u svojoj kući napravim galeriju ili muzej – priča Radosavljević.
U njegovoj kući, okružen prirodom, Radomir uživa u malim stvarima i jednostavnom načinu života. Kaže da više ne misli da mu nešto promiče, već da uživa u svakom trenutku. Njegovi prijatelji ga podstiču da izloži svoju zbirku, a on razmišlja o tome kako bi to moglo privući posetioce i ljubitelje umetnosti. Radomir je vidno uzbuđen dok gleda u školu i crkvu iz svoje kuće, razmišljajući o neobičnim događajima koji su oblikovali njegov život.
