Sve više zaposlenih u Srbiji angažovano je na privremenim i povremenim poslovima, što postavlja pitanje da li se takav rad, i pod kojim uslovima, priznaje u penzijski staž. Naime, rad na privremenim i povremenim poslovima može biti priznat kao staž osiguranja, ali samo ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi.
Osnovno pravilo je da bi period proveden na ovim poslovima bio evidentiran u penzijskom stažu, radnik mora biti prijavljen na obavezno socijalno osiguranje, a doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) moraju biti uplaćeni. Privremeni i povremeni poslovi mogu se obavljati sa punim ili nepunim radnim vremenom, kod jednog ili više poslodavaca, ali ukupno ne smeju prelaziti puno radno vreme.
U slučaju da je zaposleni tokom celog meseca angažovan kod jednog poslodavca sa punim radnim vremenom ili ako je rad trajao deo meseca bez prekida, u staž osiguranja se priznaje ceo mesec. U tu evidenciju ulaze i subote, nedelje i praznici, pod uslovom da su doprinosi za PIO uplaćeni na propisanu osnovicu, bilo prema ugovorenoj naknadi ili prema najnižoj zakonom utvrđenoj osnovici.
S druge strane, kada se posao obavlja povremeno, sa prekidima ili uz nepuno radno vreme, u penzijski staž ulaze samo dani u kojima je zaposleni stvarno radio. U tom slučaju, subote, nedelje i praznici se ne priznaju, osim ako je rad u tim danima zaista obavljen. I ovde važi pravilo da doprinosi za PIO moraju biti uplaćeni najmanje na srazmerni deo najniže osnovice, u skladu sa brojem odrađenih dana.
Pitanje koje se postavlja je da li je potrebno lično obraćanje Fondu PIO. U slučaju da je poslodavac pravilno izvršio prijavu na osiguranje i redovno uplatio doprinose, zaposleni nema obavezu da sam dostavlja dokumentaciju Fondu PIO. Ipak, savetuje se da radnici čuvaju ugovore o angažovanju i dokaze o uplaćenim doprinosima, kako bi u svakom trenutku mogli da potvrde ostvareni radni staž.
Ova tema postaje sve relevantnija u svetlu trenutnih ekonomskih prilika u Srbiji, gde se sve više ljudi odlučuje za privremene i povremene poslove, često iz potrebe za bržim zapošljavanjem ili dodatnim prihodima. Ovakva praksa može doneti određene prednosti, ali i izazove, posebno kada je reč o ostvarivanju prava na penziju.
Zaposleni koji se odlučuju za ovakve oblike rada često se suočavaju sa nesigurnošću u vezi sa svojim pravima i obavezama. Mnogi nisu svesni svih procedura i uslova koji moraju biti ispunjeni kako bi njihov rad bio priznat u penzijskom stažu. Stoga je od suštinske važnosti da se obezbedi adekvatna informisanost o ovim pitanjima, kako bi zaposleni znali kako da zaštite svoja prava.
S obzirom na sve veći broj privremenih i povremenih poslova u Srbiji, potrebna je i bolja regulativa koja će jasno definisati prava radnika u ovim situacijama. Takođe, važno je da poslodavci budu svesni svojih obaveza prema zaposlenima, kako bi se izbegle eventualne nepravilnosti u vezi sa prijavama i uplatom doprinosa.
U zaključku, rad na privremenim i povremenim poslovima može biti priznat u penzijskom stažu, ali pod određenim uslovima. Zaposleni treba da budu informisani o svojim pravima i obavezama, a nadležni organi bi trebalo da obezbede jasnije smernice i bolju zaštitu prava radnika u ovoj oblasti.
