Na današnji dan, 12. februara 2010. godine, u Đenovi je preminuo Petar Borota, nekadašnji golman OFK Beograda, Partizana i londonskog Čelsija. Fudbalski svet ga pamti kao nesvakidašnjeg čuvara mreže – ekscentričnog, kreativnog i nepredvidivog. Njegov život bio je pun neobičnih preokreta, legendi i anegdota koje i danas prepričavaju ljubitelji fudbala.
Petar Borota je rođen 5. marta 1952. godine u Beogradu, a svoje prve fudbalske korake napravio je u OFK Beogradu, gde je šest sezona branio za plave sa Karaburme. Njegov oproštajni meč u dresu OFK-a bila je čuvena utakmica protiv Hajduka u poslednjem kolu prvenstva 1976. godine, kada su Splićani propustili priliku da pobedom osvoje titulu. Ironično, Borota je pomogao svom budućem klubu – Partizanu, koji je tada osvojio šampionsku titulu.
Prelaskom u Partizan 1976. godine, Borota je odmah postao prvi golman. Tokom sezone 1977/78. nije propustio nijednu utakmicu i bio je jedan od najzaslužnijih za titulu osvojenu u velikom stilu, sa 18 mečeva u kojima je sačuvao mrežu netaknutom. Međutim, njegova hrabra i nepredvidiva igra ponekad je graničila sa hazarderskim potezima. Naredna sezona donela je pad, obeležen velikim greškama, pre svega na večitom derbiju protiv Crvene zvezde, što je rezultovalo njegovim odlaskom iz kluba.
Nakon što je u martu 1979. godine potpisao za Čelsi, Borota je ubrzo postao idol navijača, iako je klub tada bio daleko od današnje fudbalske elite. Iste sezone, klub ispada iz Prve divizije, ali Borota ostaje još tri godine, postajući kapiten i proglašen za najboljeg igrača kluba 1981. godine. Njegov neortodoksni stil branjenja, u kojem je često izlazio daleko sa linije gola, postao je zaštitni znak. Poznata je priča o tome kako je jednom prilikom otišao iza linije gola da pokupi kačket, dok su protivnici iskoristili priliku i postigli gol.
Nakon Čelsija, Borota je kratko boravio u Brentfordu, gde nije odigrao nijedan meč, a zatim je karijeru završio u Portugalu, braneći za Portimonense, Boavistu i Porto. Borota nije bio samo fudbaler – bio je umetnik. U mladosti se bavio auto-trkama, a kasnije se posvetio slikarstvu, priređujući izložbe u Beogradu i Londonu.
Njegova ekscentričnost ogledala se i u privatnom životu. Postoji anegdota sa VMA, kada je želeo da poseti prijatelja, ali je greškom završio na psihijatrijskom odeljenju. Kada mu je obezbeđenje zatražilo objašnjenje, on je rekao da je poznati jugoslovenski golman, a čuvar mu je odgovorio: „Znam, ovde svaki drugi kaže da je Dragan Džajić.“
Borotu je pratio i jedan ozbiljan skandal – 1994. godine uhapšen je pod sumnjom da je bio umešan u pljačku slika Paje Jovanovića iz manastira kod dvorca Fantast. Iako mu krivica nikada nije dokazana, Borota je proveo šest meseci u istražnom zatvoru, nakon čega je napustio Srbiju i preselio se u Italiju.
Nakon što je napustio Srbiju, Borota je godinama živeo u Đenovi, gde se povukao iz javnosti. Iako nije imao validne identifikacione papire, prijatelji su ga prihvatili i pomagali mu. Nastavio je da slika, izlagao svoja dela i tako preživljavao.
Petar Borota preminuo je 12. februara 2010. godine u Đenovi, a sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju. Njegova karijera bila je puna neverovatnih momenata, a njegovo ime izgovara se sa osmehom i setom. Navijači Čelsija i dalje ga pamte kao prvog stranca koji je poneo kapitensku traku, dok ga Partizanovci sećaju po šampionskoj sezoni i njegovim neverovatnim odbranama. Ljubitelji fudbala u Srbiji ne zaboravljaju njegov neukrotivi duh i nesvakidašnju životnu priču. Petar Borota bio je i ostao neponovljiv.
