Ponekad se najdublje istine otkriju nenametljivo — u tišini manastirske porte, među ljudima koji se ne poznaju, ali dele istu nevolju. U takvim trenucima postane jasno da ono što nazivamo „našim“ i „tuđim“ često nema gotovo nikakvu težinu pred bolom koji traži lek, niti pred svetinjom koja pripada Bogu. Upravo takav prizor zabeležio je patrijarh Pavle dok je služio u Dečanima, ostavivši svedočanstvo koje je kasnije objavljeno u zborniku „Serbia i komentari 1993–1995“ Zadužbine Miloša Crnjanskog. Ovaj zbornik čuva niz njegovih misli, zapažanja i sećanja.
Patrijarh Pavle svedoči o događaju u kojem je, dok je bio u porti manastira, prisustvovao razgovoru između jednog Šiptara, njegove porodice i mladog Crnogorca. Šiptar je, uprkos predrasudama, jasno rekao: „Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu, već svecu Božjem.“ Ova izjava ukazuje na suštinsku prirodu svetosti i zajedništva, pokazujući da, pred Bogom, svi ljudi, bez obzira na svoju nacionalnost ili etničku pripadnost, dele zajednički bol i potrebu za isceljenjem.
Ovaj trenutak osvetljava pravoslavno razumevanje svetosti: svetitelj ne pripada narodu, već Bogu. Pred Bogom, svako ko trpi bol već je ostavio iza sebe sve političke, etničke i ljudske zidove. Bolesno dete, majka koja nosi svoju brigu, otac koji traži spas – to su jezici koje sveti razumeju bez ikakvog prevoda i bez potrebe za bilo kakvim posredovanjem. Snaga svedočanstva nije u tome što je izgovoreno gromoglasno, već u tome što je učinilo da se jedan čovek, makar na tren, suoči sa sopstvenim predrasudama.
Svetac, kako nas podseća ovaj razgovor, ne brine o tome ko mu je „naš“, a ko „njihov“; da je imao tu vrstu pomisli, ne bi mu dolazili ni oni koji ga prizivaju sa Istoka, ni oni sa Zapada. Patrijarh Pavle, kroz svoje svedočanstvo, ističe da pred svetinjom ostaje samo ono što je čisto, a otpada sve što je u čoveku tesno i ograničeno. On objašnjava da ko traži blagoslov, već je na pragu Božjeg mira.
U današnje vreme, kada se društvene mreže dele na one koji osuđuju i one koji podržavaju, arhimandrit Janjić naglašava da je molitva na više jezika deo vekovne tradicije Crkve, a ne politička poruka. Podseća na reči Psalma: „Sve što diše neka hvali Gospoda“. Ova rečenica oslikava univerzalnost vere i potrebe za zajedništvom među ljudima.
Žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu. Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama, svetinje i njihova moć isceljenja ostaju snažne u svesti vernika. Dok su svetinje padale i ljudi bežali sa Kosmeta, mati Fevronija je ostala, spašavala izbeglice, molila se neprestano i postala simbol vere, snage i majčinske ljubavi.
U ovom kontekstu, važno je naglasiti da se ljudske nevolje ne mere nacionalno, već univerzalno. Bez obzira na etničku pripadnost, svi se suočavaju sa bolom, patnjom i potrebom za duhovnim vođstvom. U svetu koji često deli ljude po različitim merilima, svedočanstvo patrijarha Pavla nas podseća na to da su svetinje mesta gde se granice brišu, a zajedništvo pročišćava.
Sveti Stefan Dečanski, kao simbol isceljenja i nade, poziva sve ljude da zaborave razlike i okrenu se Bogu. U toj potrazi za duhovnim smirenjem, svi smo pozvani da prepoznamo jedni druge kao braću i sestre, bez obzira na sve predrasude koje nas mogu deliti. Na kraju, poruka patrijarha Pavla ostaje jasna: Blagodat ne poznaje narod, već srce koje traži isceljenje, a tamo gde čovek prilazi Bogu, granice prestaju da postoje. Ostaje samo put koji vodi ka isceljenju, bez obzira na ime, jezik ili narod.
