Ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija donela je značajnu promenu u dinamici zvanica, vraćajući u fokus predstavnike krajnje desnice. Povratak poslanika Alternative za Nemačku (AfD) na ovaj prestižni skup izazvao je brojna pitanja o motivima organizatora, ali i o novim geopolitičkim vezama koje se pletu iza kulisa. Za Euronews Srbija govorio je Saša Rupert-Karakas, ekspert za desničarske ideologije sa Univerziteta „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu, koji je analizirao složenu pozadinu ovog događaja.
Ključno pitanje koje se nametnulo jeste razlog iznenadnog poziva upućenog AfD-u, nakon trogodišnje zabrane uslovljene njihovim nekonstruktivnim stavovima prema ratu u Ukrajini. Rupert-Karakas ističe da, iako zvaničnici poput Volfganga Išingera negiraju direktan pritisak američke administracije, veza sa Vašingtonom je neosporna. „Sjedinjene Države su veoma važan akter ove konferencije i podržavaju određene snage u Evropi. Videli ste strategiju nacionalne bezbednosti. Oni žele da podrže ljude sa krajnje desnice, posebno Alternativu za Nemačku“, objašnjava Rupert-Karakas, dodajući da je prisustvo troje poslanika ove partije jasan signal njihovih ambicija da budu viđeni kao ključni akteri u evropskom bezbednosnom dijalogu.
Međutim, unutar same stranke postoje kontradiktornosti. Dok se AfD, naročito njeno istočno krilo, često predstavlja kao „partija mira“, pojedini poslanici zagovaraju radikalno drugačiji pristup. Prema rečima sagovornika, postoje izveštaji u kojima članovi partije sugerišu da Nemačka treba da preuzme ulogu hegemona u evropskoj bezbednosti, uz povećanje vojne potrošnje i ozbiljno razmatranje vraćanja vojnog roka. Ovakvi stavovi direktno korespondiraju sa zahtevima Trampove administracije, što ukazuje na strateško prilagođavanje.
Posebno je zanimljiva uloga pojedinaca poput portparola Markusa fon Majera, koji deluje kao produžena ruka liderke Alis Vajdel. „On se izuzetno trudi da ostvari što bolje veze sa američkim MAGA pokretom i administracijom, uopšte MAGA krugom oko Trampa, i ovde se sreo sa ljudima iz administracije“, navodi ekspert.
Ipak, odnos AfD-a prema Americi ostaje ambivalentan. S jedne strane, Alis Vajdel je kritikovala Trampa zbog intervencija u Venecueli, optužujući ga za kršenje predizbornih obećanja, dok s druge strane, određene frakcije pokušavaju da se pozicioniraju kao „novi nacionalisti“ u reformisanom NATO okviru. Rupert-Karakas upozorava da AfD ne treba posmatrati kao monolitnu strukturu.
„Imamo na jednoj strani dosta manju frakciju koja bi da se angažuje u NATO-u i transatlantskim odnosima, a imate veću frakciju, posebno na istočnom krilu u istočnoj Nemačkoj, gde su ili evrocentrični ili proruski orijentisani, kao Bjern Heke“, naglašava Rupert-Karakas.
U svetlu ovih promena, jasna je potreba za dodatnim analizama i razumevanjem raznolikosti unutar AfD-a, kao i njihovih potencijalnih uticaja na evropsku politiku. Sa stanovišta geopolitike, povratak krajnje desnice na međunarodnu scenu može imati dalekosežne posledice, ne samo za Nemačku, već i za čitavu Evropu, posebno u kontekstu trenutnih bezbednosnih izazova sa kojima se kontinent suočava.
Ova situacija zahteva pažnju i budno praćenje kako bi se razumele sve implikacije koje bi mogle proizaći iz promene u pristupu međunarodnim odnosima. Konferencija u Minhenu, kao najvažniji forum za raspravu o globalnim bezbednosnim pitanjima, može biti ključna tačka preokreta u načinu na koji se evropske nacije suočavaju sa izazovima koje donosi moderna geopolitika.
U narednim mesecima biće važno pratiti kako će se principi i stavovi AfD-a dalje razvijati i kako će to uticati na širu sliku evropske politike i bezbednosti. U ovom kontekstu, evropski lideri i analitičari će morati da preispitaju svoje strategije i pristupe kako bi se uspešno suočili sa novim izazovima u dinamičnom političkom okruženju.
