Šest dana pre bombardovanja, Slobodan Milošević je ponudio najširu moguću autonomiju za sve nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji, ali je ta ponuda odbijena. Na pregovorima u Rambujeu, koji su počeli u februaru 1999. godine, tadašnji predsednik SRJ je ponudio čitavu paletu ustupaka kako bi izbegao NATO agresiju, ali ni Zapad ni albanska strana, predvođena Ibrahimom Rugovom, nisu bili spremni da razmatraju predlog Beograda.
Republika i Srpski telegraf su ekskluzivno došli do dokumenta koji su 18. marta 1999. godine potpisali predstavnici Vlade Srbije i Vlade SRJ, zajedno sa predstavnicima sedam etničkih zajednica koje žive na Kosovu. U pitanju je sporazum o samoupravi na Kosmetu, koji je na Miloševićev nagovor sastavio tadašnji potpredsednik Vlade i šef pregovaračke delegacije, Ratko Marković. Ovaj dokument je predstavljen kao konačni predlog Srbije, ali nikada nije uzet u razmatranje.
Osnovni akt ovog dokumenta imao je 11 članova i sadržavao je principe demokratije i samouprave. Izvršna vlast bi se organizovala kroz ministarski savet, dok bi sudsku funkciju obavljali sudovi Srbije, Kosova i nacionalnih zajednica. Prema ovom ugovoru, na teritoriji Kosmeta bi bila uspostavljena i lokalna policija, a građani bi imali svoje predstavnike u Skupštini Srbije.
Ipak, sve što je stajalo na papiru nije bilo dovoljno da zapadni pregovarači uzmu u obzir poslednju ponudu iz Beograda. Potpredsednik tadašnje savezne vlade, Nikola Šainović, objasnio je da je, kada su se pregovori zaglavili, došao u Beograd na konsultacije sa Miloševićem i ostatkom rukovodstva. Na njihov predlog, napravljena je forma sporazuma iz Rambujea koja je isključila elemente okupacije, ali zapadna strana nije bila spremna da razmotri ovaj dokument, već je insistirala na originalnom predlogu koji je uključivao raspoređivanje NATO trupa.
Tadašnji ministar spoljnih poslova, Živadin Jovanović, istakao je da je sporazum koji su predstavili srpski pregovarači bio jedini pravedni kompromis u tom trenutku. On je naglasio da su pregovori u Rambujeu zapravo bili pozorišna predstava, jer su zapadne sile već doneli odluku o bombardovanju Srbije. Rambuje je po njemu bio način da se opravda ratni pohod, a ne da se izbegne rat.
Konferencija u Rambujeu, koja je započela 6. februara 1999. godine, trajala je 17 dana i završila se neuspehom. Međunarodna kontakt-grupa je odlučila da se pregovori nastave 15. marta u Parizu, ali su i druga runda pregovora završena bez dogovora. Na kraju, 18. marta, državna delegacija Srbije i delegacija kosovskih Albanaca su potpisale različite sporazume. Albanska delegacija je prihvatila predloženi sporazum međunarodnih pregovarača, dok je srpska delegacija potpisala sopstveni predlog.
Pregovore su posredovali izaslanici SAD, Rusije i EU, ali direktne komunikacije između Beograda i Prištine nije bilo. Umesto toga, sve je išlo preko posrednika. Nakon neuspeha drugog kruga pregovora, usledilo je bombardovanje SRJ, koje je trajalo 78 dana.
U ovom kontekstu, jasno je da su događaji iz 1999. godine imali dalekosežne posledice po region, a propali pregovori u Rambujeu su ostavili duboke ožiljke u srpsko-albanskim odnosima. Pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije nastavljaju se i danas, a nasleđe tih dana i dalje oblikuje političku stvarnost na ovim prostorima.
