Desetoclana porodica Metić živi skromno i složno u selu Devići na Goliji, u zahtevnim uslovima. Njihov dom je jednostavan, a uslovi u kojima odrastaju mališani su daleko od lakih. I pored svega, u toj kući ima mnogo ljubavi, rada i nade. Roditelji, uz pomoć bake i deke, brinu o šestoro dece. Najmlađa Lena ima tek mesec dana, dok je najstariji Dejan 11-godišnjak, koji već zna šta znači odgovornost.
Svako jutro, mališani prolaze kroz pravu agoniju kako bi stigli do škole. Kilometrima pešače kroz surove planinske predele, gde im društvo ne prave vršnjaci, već lisice i medvedi. Dejan Metić, najstariji brat, opisuje svoju školsku rutu koja se čini zastrašujućom: „Niz brdo 15-20 minuta, a uz brdo, kad idemo sami, dva sata. Uvek pešačimo i hladno nam je, pošto ovde često pada sneg.“
Dejanovo svedočanstvo o bliskom susretu sa medvedom pokazuje da strah od zveri nije dečija izmišljotina. „Jedna mečka je došla ispred kuće, a moj komšija Vlade je oterao petardama, mogla mu je slomiti kuću,“ kaže Dejan.
I dok mnogi njihovi vršnjaci bezbrižno provode detinjstvo, mali Metići već znaju šta znači rad. Dečaci pomažu u težim poslovima, tovare i rade na zemlji, dok devojčice pomažu u kućnim poslovima. Anđela, koja ima samo šest godina, kaže da „uzme bebu“, dok majka Danijela ističe da su deca izuzetno vredna i da pomažu svojoj baki.
Dejan, koji već radi s opasnim alatima, nosi težinu fizičkog rada na svojim malim plećima. „Mogu da vučem sajlu, pomažem, mogu da tovarim drva, radim sa testerom. Jeste pomalo teško, ali ćutim zbog mog dede i mog tate, pošto je deda bolestan,“ objašnjava dečak. Iako su dnevnice niske, on se ne žali.
Majka Danijela najviše strepi kada deca izlaze iz kuće da idu u školu po velikim smetovima. „Kad padne veliki sneg, deca ne mogu ići putem. Nije prohodan. A oni pešaka idu, brinem se šta će ih sresti,“ priznaje zabrinuta majka.
Njihove želje su skromne i realne. Deca žele bezbedan put, po neku loptu, patike i bicikl. Dejanove želje pokazuju koliko mu malo treba za osmeh: „Voleo bih da imam krevet na dva sprata, kompjuter, laptop, radni sto za knjige, novi ranac, nove patike za fudbal i bicikl.“
Porodica Metić je radom uspela da podigne temelje za novu kuću, koja bi im značila novi, sigurniji početak. Na pitanje kakvu kuću sanja, Dejan skromno odgovara: „Pa na dva sprata. Da bi svi stali. Ja bih voleo gore uvek da živim na spratu.“ Njegove reči potvrdila su i ostala deca koja su uglas uzviknula: „I ja bih voleo gore. I ja.“
Međutim, snovi ovih mališana zavise isključivo od dobre volje drugih. „Ne znam kako da prizovem opštinu da nam pomogne da nam naprave kuću koju smo započeli. Nije lako da se šestoro dece započne u kući i da gazimo veliki korak da idemo dalje,“ kaže Danijela Metić.
Možda je upravo sada trenutak da nadležni, ali i ljudi dobrog srca, pruže ruke ovoj vrednoj porodici. Jer ponekad je za sreću jednog deteta potrebno mnogo manje nego što mislimo.
