Beograd – Autor Branko Anđić u razgovoru za Tanjug osvrnuo se na temu disfunkcionalnosti porodice, ističući da je ona, iako osnovna ćelija društva, često obeležena unutrašnjim sukobima i kontradiktornim vrednostima. U svojoj novoj knjizi „Da si dobra i Bog bi te imao“, Anđić koristi hiperbulu i ironiju kako bi osvetlio porodične vrednosti, naglašavajući da porodica sadrži paralelne svetove „ispred i iza zatvorenih vrata“.
Pisac se osvrće na stereotipe u prikazu porodice, navodeći da se često prikazuje kao savršena zajednica, dok su u stvarnosti odnosi kompleksni i često obeleženi sukobima. „Kako su deca naše najveće bogatstvo, kako na arhetipskom nivou svaki sin ne želi da ubije svoga oca…“ citira Anđić, dodajući da je istina mnogo složenija od romantičnih predstava o porodici.
Kao primer dvosmislenosti porodičnih odnosa, Anđić navodi filmski serijal „Fast and Furious“, gde se radnja vrti oko sukoba i uništavanja, ali se na kraju sve vraća porodici. „Kao što kažu u filmu: ‘Ovo je za moju porodicu!’ – to može zvučati smešno, ali pokazuje osnovnu istinu: porodica je početak i kraj, uprkos svojoj inherentnoj kontradiktornosti“, kaže autor.
U razgovoru o ljudskoj svesti, Anđić ukazuje na to da ljudi često precenjuju svoju pronicljivost. „Mi ne znamo u stvari ni onog drugog, ni samog sebe. Verujemo da su objektivne stvari one što su u stvari duboko subjektivne“, objašnjava on, dodajući da vera može biti percipirana kao fikcija.
Sa višegodišnjim iskustvom dopisnika u Južnoj Americi, Anđić ističe da ga Argentina i Brazil, posebno Buenos Ajres, podsećaju na Beograd. Ljudi u ovim gradovima žive kroz svoje predstave o životu, a to se ogleda u načinu na koji opisuju svoje situacije. „Kada ga pitate: ‘Šta radiš?’, kaže: ‘Ja sam između dva projekta’. Nikad vam neće reći da je nezaposlen“, objašnjava autor.
Anđić ističe bogatstvo južnoameričkih zemalja u kreativnosti, kao i značaj humora kao indikatora društvenog duha. Argentinci lako prepoznaju ironiju, dok su Čileanci, prema njegovom mišljenju, precizni, ali bez smisla za šalu. „Njima morate da kažete: ‘Ovo je bio vic’ da bi se nasmejali“, dodaje on.
Govoreći o književnom prevođenju, Anđić naglašava važnost kreativnosti, ističući da prevodilac mora biti sposoban da prenese ideje, a ne samo reči. Ponosan je na svoj prevod knjige „Buntovnice sa razlogom“, koju je radio u saradnji sa Ksenijom Bilbijom, kao i na izazovne naslove koje je birao, poput „Tri tužna tigra“ i „Bestidne noćnice“.
Iako se smatra poznavateljem latinoameričke književnosti, Anđić priznaje da su njegovi uzori severnoamerički autori, poput Rejmonda Karvera i Džona Čivera. Na pitanje o mogućnosti gubitka kvaliteta knjige u prevodu, Anđić ističe da to zavisi od prevodioca, koji može da poboljša ili pogorša delo.
U svom radu na knjigama Marija Vargasa Ljose, Anđić je bio prijatno iznenađen „Burnim vremenima“, dok je kritizovao poslednju knjigu, sugerišući da bi dobar prevodilac mogao da se ponaša kao urednik. Kao primer lošeg prevoda navodi roman „Kratki čudesni život Oskara Vaoa“ Džuna Dijasa, čiji je prvi prevod bio toliko loš da je otežao razumevanje Dijazovog stvaralaštva.
Anđić naglašava da izuzetnost knjige ne leži samo u temi, već u neuhvatljivom spoju kreativnosti, izraza i stila koji čitaoca pokreće. „Dobra knjiga mora da vas potrese, izazove asocijacije, emociju, reakciju, da ostavi trag“, zaključuje on.
Na kraju, Anđić najavljuje da će uskoro biti objavljena zbirka priča Samante Šveblin, čija prva priča već čeka objavljivanje u novosadskom časopisu „Nova misao“.
