Broj prijava protiv maloletnika u Srbiji je tokom prošle godine porastao za gotovo pet procenata, a najčešća dela koja su počinili uključuju krađe u grupama, koje su često bile planirane. Maloletnička delikvencija ne obuhvata samo krađe, već i nasilničko ponašanje i prodaju droge. O ovom problemu razgovarali su kriminolog Dobrivoje Radovanović i pravnica Zorica Mršević u emisiji za Euronews Srbija.
Radovanović je istakao da je stvarni broj maloletne delikvencije mnogo veći od zvaničnih podataka, jer se u njih ne računaju dela koja nisu otkrivena ili čiji počinioci nisu identifikovani. Prema njegovim rečima, narkomanski kriminal među maloletnicima je znatno prisutniji nego što to statistika pokazuje, jer oko 20,5 procenata srednjoškolaca u Beogradu koristi narkotike.
Zorica Mršević je dodatno objasnila da iza motivacije maloletnika, kao i odraslih kriminalaca, stoji uverenje da neće biti otkriveni. „Postoji uverenje da će imati korist od onoga što rade, a oni su mudri, pametni, sposobni i veruju da neće biti otkriveni“, kazala je. Ova percepcija deluje kao neposredni okidač za delikventno ponašanje.
Mršević je ukazala na to da se u društvu stvara atmosfera tenzije, a maloletnici su često njeni akteri. „Često govorim da su to deca iz problematičnih porodica, ali veći problem su takozvana fina deca, iza kojih stoje uticajni roditelji. Na njih profesori i školske vlasti ne smeju da podignu glas, a kamoli da ih sankcionišu, jer roditelji često dolaze s advokatima“, navela je.
Ova situacija dovodi do toga da takva deca razvijaju osećaj moći nad svojim vršnjacima i veruju da mogu raditi šta god žele bez posledica. Radovanović je dodao da maloletnoj delikvenciji doprinose porodica, škola i vršnjačke grupe. „Vršnjačke grupe potiru sav uticaj porodice i škole. Porodica može biti idealna, škola može biti idealna, ali ako dete pripada vršnjačkoj grupi koja se bavi nasiljem, krađom ili drogama, ono će gotovo neizbežno ući u kriminal“, kazao je.
Stručnjaci smatraju da su uzroci maloletničke delikvencije višestruki, uključujući socijalne, ekonomske i porodične faktore. Mnoge studije ukazuju da deca iz porodica sa problemima, kao što su siromaštvo, nasilje ili alkoholizam, imaju veće šanse da postanu delikventi. S druge strane, deca iz stabilnijih sredina, koja imaju podršku roditelja i učitelja, često su otpornija na delikventno ponašanje.
Pored toga, uticaj vršnjačkih grupa je ključan. Deca često žele da se uključe u grupe koje mogu biti nasilne ili koje se bave kriminalom, što može dovesti do usvajanja negativnih obrazaca ponašanja. U tom kontekstu, Radovanović naglašava potrebu za jačanjem porodice i obrazovnog sistema kako bi se smanjio uticaj negativnih vršnjačkih grupa.
Stručnjaci se slažu da je neophodno raditi na prevenciji maloletničke delikvencije. To može uključivati programe za edukaciju roditelja, kao i aktivnosti koje će angažovati decu u pozitivnim i konstruktivnim aktivnostima. Takođe, važno je raditi na jačanju sistema pravde kako bi se maloletnicima pružila odgovarajuća podrška i rehabilitacija, umesto da se fokusiraju samo na kaznu.
U zaključku, maloletnička delikvencija je složen problem koji zahteva sveobuhvatan pristup. Uključivanje stručnjaka iz različitih oblasti, kao i saradnja između porodice, škole i društva, ključni su za smanjenje broja delikventnih ponašanja među mladima.
