Broj stranih radnika u Srbiji iz godine u godinu raste, a samo je prošle godine izdato gotovo 80.000 radnih viza. Sa novim olakšicama za zapošljavanje stranaca, sve više poslova obavljaju radnici iz Azije, Turske i Rusije. Ovo postavlja pitanje o uticaju na tržište rada i mogućoj zavisnosti Srbije od strane radne snage.
Uočava se da su najtraženija zanimanja za strance vozači autobusa i dostavljači hrane. Međutim, direktor Instituta za razvoj i investicije, Nenad Jevtović, ističe da se najveći broj stranih radnika ne vidi na ulicama, jer su angažovani na velikim gradilištima i infrastrukturnim projektima. Takođe, često postoji pogrešan utisak da strani radnici dolaze iz egzotičnih zemalja poput Šri Lanke i Kube.
Jevtović objašnjava da je većina stranih radnika iz Rusije, Kine, Indije i Turske, a oni dolaze zbog velikih infrastrukturnih projekata. Pored toga, tokom rata u Ukrajini, veliki broj Rusa i Ukrajinaca je došao u Srbiju bežeći od sukoba, ali to nije dominantan deo radnih migracija. Dominantne migracije dolaze putem međudržavnih sporazuma o infrastrukturnim projektima, gde države poput Turske i Kine šalju svoje radnike da rade sa lokalnim firmama.
U slučaju radne snage iz Indije, postoje agencije koje sklapaju dogovore sa fabrikama u Srbiji, a radnici dolaze zajedno sa svojim rođacima. Jevtović naglašava da postoji i veliki broj agencija koje se bave organizovanjem dolaska stranih radnika i olakšavanjem papirologije. Ove agencije brzo reaguju na potrebe tržišta, a zakonske procedure su olabavljene, što doprinosi brzom rastu radnih dozvola.
Međutim, postavlja se pitanje ko gleda na korist društva u ovom procesu. Jevtović ukazuje da se tržišne potrebe ispunjavaju, ali se može postaviti pitanje koliko se dugoročni interesi društva uzimaju u obzir. On ističe da strana radna snaga dolazi na velike projekte i da je često odvojena od lokalnog stanovništva, te da radnici većinu svojih plata šalju porodicama u domovini.
Drugi najveći kontingent stranih radnika čine oni iz Rusije i Ukrajine, a njihova budućnost u Srbiji zavisi od ishoda rata i pregovora. Verovatno će neki ostati u Beogradu i Novom Sadu. U kontekstu manjka radnika u Srbiji, Jevtović navodi da je to posledica demografskih problema i emigracija, s obzirom na to da svake godine Srbija gubi između 35.000 i 40.000 stanovnika.
Rastu plate i dnevnice, ali Srbija se suočava sa nedostatkom radne snage. Jevtović takođe pominje „isušivanje“ radne snage iz Republike Srpske, gde svaki dan u proseku 17.000 ljudi dobije srpsko državljanstvo. Ove migracije se odvijaju ka Srbiji, dok radnici iz Srbije odlaze u zapadnu Evropu.
U zaključku, rast broja stranih radnika u Srbiji može se posmatrati kao odgovor na trenutne potrebe tržišta, ali se postavlja pitanje o dugoročnim posledicama takvih migracija. Potrebno je razmotriti kako će ovaj proces uticati na privredni model i ekonomski rast Srbije u budućnosti.
