Veze su često mesto gde bi trebalo da se osećamo sigurno i zaštićeno, međutim, mnogi ljudi ulaze u odnose sa brojnim strahovima. Ovaj fenomen dovodi do stalne napetosti i analize partnerovog ponašanja, što može rezultirati hipervigilnošću. Ovaj pojam opisuje stanje u kojem osoba neprekidno prati raspoloženje svog partnera i prilagođava se kako bi izbegla konflikt.
Prema dr Nikol LePera, holističkoj psihološkinji, hipervigilnost često potiče iz ranijih trauma, emocionalnog zlostavljanja ili stida iz prošlih odnosa. U ovakvim situacijama, osoba može doživeti potrebu da stalno proverava da li je nešto u redu ili da se izvinjava zbog sitnica, što može dovesti do dodatne anksioznosti.
Jedan od načina na koji se hipervigilnost manifestuje jeste prekomerno objašnjavanje svakog detalja. Osobe koje pate od ovog stanja često se izvinjavaju više puta, objašnjavajući razloge zašto nešto nisu uradile, često se kritikujući. Ovo ponašanje je naučeno, a cilj mu je da smanji anksioznost i izbegne osudu partnera.
Pored toga, hipervigilantne osobe često preuzimaju odgovornost za stvari koje nisu njihove krivice. Ove osobe se boje da nisu dovoljno voljene, pa preuzimaju krivicu za partnerovo ponašanje, nadajući se da će time održati mir u vezi. Ipak, ovakvo ponašanje može narušiti ravnotežu u odnosu.
Neprestano praćenje partnerovih emocija je još jedan znak hipervigilnosti. Pitanja poput „Jesi li ljut na mene?“ postaju svakodnevica. Ove osobe često potiskuju svoje emocije kako bi izbegle sukobe, što dugoročno može dovesti do emotivnog iscrpljenja.
Potraga za potvrdom i odobravanjem takođe je česta kod hipervigilantnih osoba. Čak i kada partner jasno kaže da je sve u redu, oni nastavljaju da postavljaju pitanja i traže dodatna objašnjenja, što može iscrpeti partnera i stvoriti još veći osećaj nesigurnosti.
Osobe koje pate od hipervigilnosti često su opsednute mislima da je partner ljut na njih. Ove misli, koje se često javljaju bez racionalnih argumenata, mogu ih naterati da prekomerno ugađaju partneru, pokušavajući da „preduprede“ probleme koji zapravo ne postoje. Takvo ponašanje može biti rezultat iskustava iz detinjstva, kao što su posmatranje nestabilnih roditeljskih odnosa ili strah od napuštanja.
Hipervigilnost može biti iscrpljujuća, kako emocionalno, tako i fizički. Osobe koje pate od ovog stanja često su prolazile kroz trauma u prethodnim vezama i imaju problema sa poverenjem. Prvi korak ka prevazilaženju ovih problema je prepoznavanje obrazaca ponašanja. Istraživanja pokazuju da su mnoge od ovih misli reakcije na stare strahove, a ne na trenutno ponašanje partnera.
Kako bi se izašlo iz začaranog kruga hipervigilnosti, preporučuje se nekoliko koraka. Prvo, praktikovanje mindfulness-a može pomoći u smanjenju anksioznosti. Vežbe disanja, terapija i postavljanje zdravih granica takođe mogu biti od koristi. Važno je naučiti prepoznati i izraziti svoje potrebe u vezi.
U konačnici, veza treba da bude prostor gde se osećate voljeno i sigurno. Ako prepoznajete ove obrasce kod sebe, znajte da niste sami i da postoji način da izgradite emocionalnu sigurnost i zdrave odnose.
