Ne radi se samo o emotivnoj odluci da podnese ostavku; radi se o načinu na koji je to učinio i o posledicama koje su usledile. Autoritet se ne čuva spektaklom.
Evo pet jasnih grešaka koje su ga kompromitovale i koje su dodatno uzdrmale klub:
1. Ostavka usred sezone – impulsivno, destabilizujuće i prerano
Obradović je u situaciji u kojoj je Partizan trpeo loše rezultate odlučio da podnese ostavku usred takmičarske godine. Takav potez, iako možda motivisan ličnim osećajem odgovornosti, stigao je u trenutku kada ekipa više nego ikad treba kontinuitet i smiren rad, i odmah je bacio klub u institucionalnu i sportsku neizvesnost. Ovo nije bila mudra taktika liderstva u kriznom momentu, bila je to odluka koja je uzdrmala stabilnost tima.
2. Javna iznošenja unutrašnjih konflikata i direktne optužbe prema rukovodstvu
Umesto da pokušaju da najpre reše nesuglasice unutar četiri zida, događaji su eskalirali u javnu konfrontaciju, sa izjavama i video-obraćanjima u kojima se ukazuju krivci iz klupske administracije i navodno nedostatak poštovanja od strane pojedinih igrača. Otvaranje takvih konflikata u javnosti nije profesionalno: povećava tenzije, urušava poverenje i otežava mirno rešavanje problema. Lider koji želi da sačuva autoritet prvo štiti instituciju.
3. Kontradiktorne poruke i prebrz izlazak u medije
U roku od nekoliko dana javnost je dobila različite, ponekad protivrečne verzije događaja, od prvobitne ostavke, do pokušaja klupskog ubeđivanja da ostane, do njegovog sopstvenog video-obraćanja. Takav lavirint poruka dodatno je zbunio navijače, zaposlene i igrače. Efikasan menadžer krize preuzima kontrolu nad narativom i štiti klub od širenja panike. Obradović je, s obzirom na razvoj situacije, najmanje tome doprineo.
4. Odlazak uprkos ugovornim i institucionalnim obavezama
Trener koji je potpisao ugovor i preuzeo obaveze kluba (a u javnosti se navodi da je imao angažman do 2026) morao je naći rešenje koje ne bi ostavilo organizaciju u rasulu. Podnošenje ostavke u takvom trenutku, bez očiglednog plana za tranziciju i bez jasnog pokušaja da se najpre iscrpe sve unutrašnje opcije, deluje kao napuštanje broda koji tone i to je potez koji ne možemo olako opravdati.
5. Neuspeh u očuvanju autoriteta u svlačionici i sprečavanju odliva saradnika
U danima nakon ostavke pojavile su se vesti o odlascima pojedinih ljudi iz struke i o zaoštrenim odnosima u timu. Uloga vrhunskog trenera je, osim taktičkog rada, i održavanje ljudskog kapitala: smirivanje tenzija, privlačenje poverenja i zadržavanje ključnih saradnika. Umesto toga, posledice su bile upravo suprotne: svlačionica je dodatno uzdrmana, a organizacione tenzije su eskalirale. To će verovatno uticati i na zbivanja na terenu.
Zaključak
Obradovićeva odluka da podnese ostavku mogla je biti čin odgovornosti, ali format u kojem je to učinjeno, javno sučeljavanje s klupskim organima i komunikacioni haos pretvorili su odgovornost u rusvaj.
I nije da nije Obradović imao razloga da bude frustriran, rezultati su bili loši, a odnosi komplikovani. Ali liderstvo je najviše merljivo u teškim trenucima. Prava odluka bila bi da se problemi pokušaju rešiti u okviru kluba, da se izbegne javno razračunavanje i da se obezbedi mirna tranzicija, a to se nije desilo. Tako da Željko Obradović – nije savršen.
