Prava je šteta gledati Partizan kako pobeđuje u nizu kao tim sa najboljom formom u Evroligi, dok je i matematički jasno da crno-beli nemaju nikakve šanse da se domognu plej-in faze takmičenja. Svako ko je bio na bilo kojoj domaćoj utakmici ekipe Đoana Penjaroje u poslednje vreme imao je priliku da vidi koliko je igra napredovala u odnosu na ono što je publika u „Areni“ bila prinuđena da gleda pre samo dva meseca.
Najnoviji skalp u zbirci crno-belih je Valensija, koja se smatra najvećim iznenađenjem u košarci Starog kontinenta i aktivno hita ka mestu među TOP 4 tima, čime bi obezbedila prednost domaćeg terena do kraja plej-ofa. Da su slavile u Beogradu, „narandže“ bi bile dve pobede daleko od Hapoela iz Tel Aviva, praktično i jednom nogom na željenom mestu, s obzirom da je ostalo još četiri kola do kraja regularnog dela Evrolige. Umesto toga, pale su posle dva produžetka, ispustivši +12 koje su imale u jednom trenutku.
I nije to slučajnost. Pobede Partizana, kada zaostaju dvocifrenom razlikom, postale su svojevrstan sindrom Penjarojine ekipe. Naravno, ne može se uvek „čupati“ iz nezavidne situacije, ali pokazatelj karaktera je mogućnost da tim igra do poslednje sekunde utakmice, što se dobro videlo protiv Valensije, koja je u većem delu meča vodila i imala primat. Nekoliko puta je Partizan hvatao priključak, a potom Španci stabilizovali rezultat, sve dok poslednja serija od 8:0 nije urodila plodom i donela produžetke, iz kojih je domaćin izašao pobedonosno.
Verovatno je upravo to nedostajalo u većem delu sezone – vera da tim može da se vrati u utakmicu, čak i kada deluje dotučeno, a bivši trener Barselone pronašao je način da motiviše i neke igrače koji su izgledali indisponirano. Pre svih, tu su Sterling Braun i Dilan Osetkovski, koji su, jedan ponovo, a drugi tek sada, pronašli svoje mesto u timu.
Španski mediji prozvali su Penjaroju „arhitektom vaskrsenja“, dok bi ga neki nazvali osvetnikom. Njegov stil i pristup doneli su novu energiju ekipi, koja je počela da beleži impresivne rezultate. Beogradski klub više oduzima nego što dobija, a sve je počelo u Nemačkoj, kada je prekinuta dobra serija Svetislava Pešića na klupi Bajerna. Pobeda nad Hapoelom iz Tel Aviva dodatno je naglasila nezadovoljstvo koje vlada na Bliskom istoku.
Nakon toga, usledio je udarac od Olimpije, ali i trijumf nad Panatinaikosom, što je bio povod za osvetu za bolan poraz tokom prethodnog dela sezone. „Pamti pa vrati“, postalo je lajt motiv ostatka sezone. Slavlje u Bolonji nad Virtusom započelo je seriju od pet trijumfa. Sledeći na listi bio je Dubai, a Partizan je uspeo da se osveti i Parizu, koji je prethodno slavio u Beogradu.
Pobeda nad Valensijom bila je kruna uspeha, a Penjaroja je pokazao da može da izvuče maksimum iz svojih igrača. Statistika na njegovom čelu govori sama za sebe – osam pobeda i devet neuspeha. U poređenju s prethodnim trenerom Željkom Obradovićem, koji je imao četiri pobede i devet neuspeha, Penjaroja je uspeo da izvrši preokret.
Na poslednjih osam utakmica, Penjaroja je pet puta pobedio rivale koji su ranije tokom sezone bili bolji dok je na klupi bio Žoc. Samo pet timova uspelo je da savlada Partizan ove sezone, što može delovati kao malo, ali uzimajući u obzir da je ekipa bila na dnu tabele, to je značajan uspeh.
Naravno, ostaje blago gorak ukus što nisu pobeđeni Barselona i Real, ali sa završetkom sezone, Partizan će imati šansu da se osveti Žalgirisu, koji je naneo jedan od najtežih poraza u modernoj istoriji kluba. Skalp u Beogradu mogao bi da poremeti fantastičnu sezonu Litvanaca, a to bi donelo radost mnogim navijačima Partizana. Kada bi i u gostima pala Crvena zvezda, tek tada bi Partizan mogao da mirno okonča ovu košmarnu evroligašku sezonu.
