U svakodnevnim interakcijama, bilo da se radi o porodici, radnom okruženju ili crkvenoj zajednici, često se pribegava opomenama kao prvom sredstvu. Ukazivanje na greške drugih ljudi često se doživljava kao moralna obaveza, gotovo kao izraz brige. Međutim, iskustvo pokazuje da reči koje razotkrivaju slabosti obično produbljuju te slabosti, umesto da ih izleče. U tom kontekstu, starac Emilijan Simonopetrit nudi jednostavnu, ali duboku pouku – put koji vodi ne preko osude, već kroz lični napor.
Starac Emilijan naglašava da nikada ne treba isticati slabosti i probleme drugih. Umesto toga, savetuje da koristimo pohvale, ali one koje dolaze iz srca. „Čovek se nikada ne ispravlja grdnjom ili primedbama“, kaže on. Da bi neko mogao prihvatiti ispravku, mora biti veoma duhovan, a da je takav, ne bi ni imao manu koja zahteva opomenu. Ključ je u poštovanju prema drugima, što omogućava da se oni smire i isprave gledajući u naš mir, krotkost i ljubav. Samo onaj ko poseduje ove vrline može da pomogne drugima.
Ova pouka ne ostavlja mesta za samozadovoljstvo u pobožnosti. Ona razotkriva suštinu hrišćanskog odnosa prema drugima: ispraviti se ne govorom, već bićem. U pravoslavnom iskustvu, istinska promena ne dolazi spolja, već iznutra, kroz dodir s nečijom tišinom, strpljenjem i ljubavlju. Starac Emilijan ne relativizuje greh, ali ga ne pretvara u oružje; on podseća da se slabost ne leči razgolićavanjem, već zaštitom.
U svetu gde svako ima svoje mišljenje, savet i presudu, ova pouka deluje gotovo subverzivno. Poziva na lični rad i unutrašnje uređenje bez buke, jer samo takav čovek može postati prostor u kojem se drugi ne brani, već mirno smiruje. U pravoslavlju, istinska promena ne počinje kada pokušamo ispraviti nekoga, već kada mu damo razlog da poveruje da je voljen i poštovan. Ova škola je zahtevna, ali je jedina koja vodi ka pravom isceljenju – i drugima, i nama samima.
Starac Emilijan takođe upozorava na opasnosti koje donose dobronamerne reči koje često ostavljaju najdublje rane. U vremenu kada se svi osećaju pozvanima da izraze svoja mišljenja, važno je razumeti da reči mogu biti i lek, ali i oružje. Iskrenost je ključ, ali ona mora biti upakovana u ljubav i poštovanje, kako bi se postigla željena promena.
U ovoj svetlosnoj perspektivi, pouka starca Emilijana pruža dublje razumevanje ljudskih odnosa. Razvijanje unutrašnje snage i sposobnosti da budemo mirni i strpljivi prema drugima može doneti isceljenje ne samo pojedincima, već i zajednicama. Promena počinje unutar nas i samo kroz lični rad možemo doprineti tome da svet oko nas postane bolji.
Na kraju, starac Emilijan nas podseća da je ljubav suštinska vrlina koja pokreće promene. Samo kada volimo i poštujemo druge, možemo zaista doprineti njihovom razvoju i napretku. Ova pouka nije samo duhovna, već i praktična, pružajući smernice za svakodnevni život u kojem se susrećemo sa slabostima i greškama drugih. Na taj način, možemo postati svetlost koja vodi druge ka isceljenju i duhovnom rastu, ne osudom, već ljubavlju.
U svetu koji se često čini haotičnim i punim sukoba, povratak ovoj jednostavnoj, ali dubokoj pouci može doneti mir i razumevanje, pružajući nam put ka istinskoj duhovnosti i zajedništvu.
