Pokojni Danilo Lazović bio je jedan od najpoznatijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, poznat po brojnim ulogama koje je ostvario tokom svoje bogate karijere. Njegova popularnost bila je ogromna, dok je njegova supruga Branka, u javnosti bila daleko manje prisutna. Njihov susret odigrao se na Zlataru, dok je Danilo učestvovao na radničkim igrama organizovanim od strane FAP-a. Tada su na planinu došli i članovi kulturno-umetničkog društva iz Cetinja, a Danilo je primetio lepu Cetinjanku, koja se prezivala Milošević, i šaleći se sa prijateljima rekao: „E, nju ću da oženim“. Ova rečenica postala je legendarna među njegovim prijateljima i porodicom.
Ubrzo nakon tog susreta, u početku osamdesetih, Danilo i Branka su se venčali. Iako je ona retko bila u centru pažnje, Milica Milša je jednom prilikom objavila jednu od retkih fotografija Branke, što je dodatno pojačalo interes javnosti za njihov privatni život. Njihova ljubav nije samo ostala na rečima, već je rezultirala i formiranjem velike porodice. Dobijali su četvoro dece: dve ćerke, Jelenu i Milenu, kao i dva sina, Miloša i Vuka.
Vuk Lazović, najmlađi sin, započeo je svoju sportsku karijeru u rukometnom klubu Partizan i već izvesno vreme je u braku s rukometašicom Barbarom Varlec, koja dolazi iz Slovenije. Zajedno imaju sina Luku, a njihova porodica živi u Podgorici. Vuk je često govorio o svom ocu, ističući koliko mu nedostaje i kako je nakon Danilove smrti preuzeo brigu o porodici. Na svom ramenu nosi tetovažu sa prezimenom Lazović, smatrajući da je to simbol ponosa i tradicije koju nosi.
Nažalost, Danilo Lazović je preminuo pre tačno dve decenije, 17. novembra 2003. godine. Njegova smrt nastupila je tokom snimanja serije „Stižu dolari“ i bila je rezultat srčanog udara. Ova vest šokirala je mnoge, jer je Danilo bio u punom zamahu svoje karijere i uživao je veliki ugled kako među kolegama, tako i među publikom.
Branka, koja se nakon Danilove smrti povukla iz javnosti, ostala je u središtu interesovanja javnosti zbog svoje skromnosti i podrške koju je pružila svojoj deci. Njihova deca često govore o ocu sa velikim poštovanjem i ljubavlju, naglašavajući vrednosti koje su od njega nasledili. Vuk, kao najmlađi, istakao je kako se trudi da bude oslonac svojoj porodici i da nastavi tradiciju koju je njihov otac postavio.
Lazovići su postali simbol porodične povezanosti i podrške, a njihova priča o ljubavi i gubitku često inspiriše druge. Iako Danilo više nije sa njima, njegovo nasleđe i dalje živi kroz njegovu decu i njihov rad. Uloga koju je imao u jugoslovenskoj kinematografiji ostavila je dubok trag, a sećanje na njega i dalje je živo među njegovim obožavaocima.
Danilo Lazović ostaje upamćen kao izvanredan umetnik čija su dela oblikovala kulturnu scenu, a njegov život kao priča o ljubavi, porodici i posvećenosti. Njegova deca nastavljaju da žive u skladu s vrednostima koje im je usadio, a sećanje na njega će zauvek ostati deo njihove svakodnevice. Kroz razne anegdote i uspomene, Danilo će zauvek ostati u srcima onih koji su ga voleli i poštovali.
