Verovanja i praznovanja srpskog naroda su kroz vekove prošla kroz brojne promene, ali neki običaji su ostali duboko ukorenjeni. Badnji dan, badnjak i božićna česnica i dalje se smatraju najvažnijim praznicima među Srbima. Dr Vesna Marjanović, etnolog i antropolog, objasnila je simboliku ovih običaja u razgovoru za Srećne.
Prema rečima dr Marjanović, badnjak se može posmatrati kao sveto drvo, nad kojim se „bdije“. Ovaj običaj se obavlja u ranu zoru, pre izlaska sunca, a domaćin, obično najstariji član porodice, zajedno sa najmlađim, odlazi da seče badnjak. Ova tradicija se prenosi kroz generacije, a badnjak se povezuje sa dušama predaka. U srpskoj tradiciji, hrast ili cer su najčešće korišćena drveća za badnjak, zbog bogatstva hrastovim šumama u ovom podneblju. Domaćin koji seče badnjak nosi sa sobom hleb, malo vina i pšenice kao simbolični zahtev za oprost. Nakon što se badnjak iseče, postavlja se u istočni deo kuće i čeka se mrak da bi se ritualno uneo.
Dr Marjanović je dalje objasnila kako se badnjak unosi u dom. Domaćin ulazi u kuću kucajući tri puta, a domaćica ga dočekuje pitanjem ko dolazi. Odgovor je „Zdravlje i veselje“. Verovalo se da je bolje seći badnjak u tuđem zabran, jer je to smatrano plodonosnijim. Kada se badnjak unese, nekada se nalagao na otvorenom ognjištu, a ne sme da izgori potpuno, već ostaju parčići koji se koriste za rituale tokom Julijanske nove godine.
Govoreći o božićnoj česnici, dr Marjanović je napomenula da je Badnji dan ujedno i pripremni dan. Domaćica, obučena u lepu haljinu, u ranu zoru mesila je česnicu koristeći „nenačetu vodu“, prvu vodu koja se donese sa bunara ili izvora. Česnica se često pravi od različitih vrsta brašna, a nekada se u nju stavljaju i novčići ili drugi simbolični predmeti koji predstavljaju želje za srećom u narednoj godini. Ova tradicija se takođe povezuje sa ritualom lomljenja česnice uveče, gde onaj ko pronađe paricu ima privilegiju da se pohvali, a domaćin otkupljuje tu paricu i postavlja je kod ikone. U prošlosti, parica se koristila za kupovinu šećera ili soli, koji su bili dragoceni proizvodi.
S obzirom na promene u društvu, danas su položajnici često unuci koji obilaze porodicu, dok su ranije to bili predci. Početak godine nekada je bio vreme kada su živi i mrtvi bili u spregu, što se u savremenom kontekstu često zaboravlja.
U razgovoru je dr Marjanović takođe dotakla teme vezane za običaje u regijama gde nema hrastovog drveta, kao i za rituale vezane za Badnje veče. Pitala se i šta se obično stavlja na trpezu tokom ovog praznika, ističući da se nekada verovalo da su tokom Badnje večere svi, i živi i mrtvi, zajedno. U poslednje vreme, badnjaci su počeli da se pale na portama crkava i trgovima, što dodatno naglašava zajedništvo i duhovnost ovih običaja.
Dr Marjanović je naglasila koliko je važno očuvati tradiciju i običaje, jer oni čine srpski identitet. U današnje vreme, mnogi stari običaji gube svoju svrhu i značaj, ali razumevanje njihove simbolike može doprineti jačanju kulturne svesti i povezanosti među ljudima. U svetu koji se brzo menja, vraćanje korenima može biti put ka očuvanju identiteta i tradicije.
