Pasulj je vekovima jedna od najvažnijih namirnica na srpskoj trpezi, ali poslednjih godina postaje i ozbiljna tržišna roba. U Srbiji, koja ima odlične uslove za proizvodnju, domaćeg pasulja je sve manje, pa su pijace i marketi preplavljeni uvoznim sortama iz Kirgistana, Egipta, Kine i drugih zemalja. Ipak, većina kupaca će pre kupiti domaći pasulj čak i ako je malo skuplji, što ukazuje na veliku potražnju i stabilnu cenu.
Prema podacima sa pijaca širom Srbije, kilogram pasulja trenutno košta između 350 i 650 dinara, dok kvalitetan domaći pasulj često dostiže i 700 dinara po kilogramu, pa i više. Najtraženiji su gradištanac, tetovac i šareni pasulj. Trgovci ističu da se domaći proizvod proda mnogo brže od uvoznog. Srbija danas značajne količine pasulja uvozi, jer domaća proizvodnja ne može da zadovolji tržište.
Uvozni pasulj dominira na pijacama, dok je domaći postao prava retkost. To praktično znači da svaki ozbiljniji proizvođač kvalitetnog domaćeg pasulja unapred ima obezbeđene kupce. Pasulj najbolje uspeva u centralnoj, zapadnoj i južnoj Srbiji, posebno u krajevima oko Ivanjice, Sjenice, Novog Pazara, Arilja, Valjeva, Kruševca i Leskovca, gde klima pogoduju razvoju kvalitetnog zrna.
Setva pasulja u Srbiji počinje od sredine aprila do kraja maja, kada temperatura zemljišta pređe 10 stepeni. Rana setva se ne preporučuje zbog prolećnih mrazeva. Pasulj traži dobro pripremljeno zemljište, redovno uništavanje korova, povremeno prihranjivanje i umereno zalivanje. Najosetljiviji period je cvetanje i formiranje mahuna, kada nedostatak vode može ozbiljno da smanji prinos. Previše kiše takođe nije dobro jer povećava rizik od bolesti i truljenja korena.
Stručnjaci upozoravaju da su loša agrotehnika i nedovoljna prihrana među glavnim razlozima slabijih prinosa u Srbiji. Prinos pasulja zavisi od sorte, kvaliteta zemljišta i vremenskih uslova. U proseku, manji proizvođači ostvaruju od 1 do 1,5 tone po hektaru, dok vrhunski proizvođači uz navodnjavanje i dobru mehanizaciju mogu imati i više od 3 tone po hektaru. Ova kultura može biti veoma isplativa, posebno za manje proizvođače koji imaju svoju zemlju i mogu direktno da prodaju robu.
Najveći troškovi proizvodnje su seme, obrada zemljišta, zaštita, radna snaga, navodnjavanje i berba. Berba pasulja počinje krajem avgusta i traje tokom septembra, a kod kasnijih sorti i početkom oktobra. Berba je posebno problematična jer pasulj često zahteva mnogo ručnog rada, zbog čega mladi izbegavaju ovu proizvodnju, a domaćeg pasulja ima sve manje. Prilikom berbe, mahune moraju biti potpuno suve, zrno tvrdo, a vlaga niska kako pasulj ne bi pobuđao tokom skladištenja.
Kada se odbiju troškovi proizvodnje, čista zarada od pasulja može da bude i 500.000 dinara sa jednog hektara, a u rodnijim godinama i uz adekvatne agrotehničke mere i do 700.000 dinara. Razlika u zaradi nije samo u prinosu već i u prodaji. Najviše zarađuju oni koji svoj domaći pasulj prodaju direktno na pijaci, imaju stalne kupce, prodaju preko društvenih mreža ili snabdevaju restorane i etno domaćinstva.
U svetlu ovih informacija, može se zaključiti da pasulj ostaje ključna namirnica na srpskom tržištu, sa potencijalom za dalji rast i razvoj domaće poljoprivredne proizvodnje. Iako se suočava sa izazovima, poput konkurencije uvoznog pasulja i nedostatka mladih radnika, domaći pasulj i dalje ima značajnu ulogu u ishrani i kulturi Srbije.
