Vladimir Pantelić, mladi kovač iz ivanjičkog sela Radaljevo, veruje da se ozbiljno seosko domaćinstvo ne može zamisliti bez kovača. Njegovo iskustvo u ovom zanatu počelo je iz hobija pre više od petnaest godina. Iako je početak bio težak, ističe da je ključ uspeha želja i upornost. „Nisam imao od koga da učim, jer nije bilo mnogo onih spremnih da podele znanje. Prve tri godine sam radio sam, a onda sam upoznao Rada Ristanovića iz Arilja, koji mi je mnogo pomogao da se usavršim,“ objašnjava Vladimir.
Kovački zanat zahteva ljubav i posvećenost, a Vladimir je siguran da se bez toga ne može naučiti. „Zanat uopšte nije težak ako se voli. Ljubav prema čeliku i ćumuru je posebna. Za dobar rad potreban je kvalitetan ćumur, a nema boljeg od ivanjičkog,“ dodaje. Njegova filozofija rada se zasniva na mudrom pravilu: „Čovek se uči dok je mlad, a gvožđe se kuje dok je vruće.“
Vladimir objašnjava da kovački zanat objedinjuje više veština koje moraju biti u savršenoj ravnoteži. „Kada se sekira zagreje na oko 700 stepeni, počinjem da je ispravljam i kujem da bi dobila na tvrdoći. Nakon toga sledi ravnanje, kaljenje i oštrenje na vodenom tocilu,“ pojašnjava. Njegova strast prema ovom zanatu ne dolazi samo od želje za radom, već i od želje da ga prenese na buduće generacije, posebno na svog sina. „Voleo bih da ovaj zanat prenesem na svog sina, a ako se javi neko ko želi da nauči, rado ću ga uputiti,“ ističe.
Jedan od ključnih koraka u kovanju je rad na tocilu, koji, prema njegovim rečima, igra veoma važnu ulogu. „Sečivo mora da se istanji da bi bilo bolje za rad i da bude ‘urjeznije’, kako kažu stari majstori. Osim funkcionalnosti, dobija se i estetika, jer tocilom ispravljamo sve nepravilnosti nastale tokom kovanja,“ dodaje Vladimir.
Kada je reč o finansijskoj održivosti kovačkog zanata, Pantelić je optimističan. „Može da se živi, da čovek pošteno zaradi i izdržava porodicu. Ne mogu se zaraditi ogromne pare, ali se može lepo živeti.“ On smatra da je glavni izazov za mlade ljude ulazak u ovaj zanat zbog potrebe za početnim investicijama u alat i opremu, ali ističe da je najvažnija volja i želja.
Vladimir Pantelić svojom posvećenošću i ljubavlju prema kovačkom zanatu pokazuje da tradicija može biti živahna i da se može preneti na nove generacije. Njegova želja je da stari zanat opstane i nakon njega, čime bi se očuvala veština i znanje koje su vekovima deo kulturnog nasleđa. „Čuvanjem ovakvih zanata čuvamo i iskru koja greje vekovima, iskru upornosti, znanja i ljubavi,“ zaključuje Vladimir.
U vremenu kada se mnoge tradicionalne veštine gube, mladi kovači poput Vladimira Pantelića predstavljaju svetlu tačku u očuvanju kulturnog nasleđa. Njegova priča je inspiracija za sve one koji žele da se vrate korenima i da se bave zanatom koji zahteva strpljenje, trud i posvećenost. Kovački zanat, iako danas redak, ostaje simbol stvaralačke snage i poštovanja prema radu, pružajući ne samo materijalne, već i duhovne vrednosti.
