Srpska pravoslavna crkva 9. maja sa velikim poštovanjem proslavlja Svetog sveštenomučenika Vasilija, episkopa amasijskog. Ova proslava je prilika da se setimo hrabrosti, vere i neizmjerne ljubavi koju je ovaj svetac gajio prema Hristu. Sveti Vasilije, mučenik i pastir, predstavlja svetlu tačku u mračnim vremenima progona, ostajući nepromenljiv stub Crkve i svetlo istine u doba kada su mnogi bili obavijeni tamom idolopoklonstva.
Živeo je u vreme cara Konstantina, kada se hrišćanstvo nakon vekovnih progonstava polako oslobađalo. Iako je car Konstantin bio zaštitnik Crkve, suočavao se sa izazovima koje je predstavljao njegov zet, car Likinije. Likinije je, licemerno se predstavljajući kao hrišćanin, zapravo bio suprotnost – njegov dolazak na vlast nad istočnim delom carstva obeležen je brutalnim progonom hrišćana, zanemarujući čak i opomene svoje bogobojažljive sestre.
U tom haosu, sudbina čestite device Glafire, koja je postala žrtva carskih namera, dodatno je istaknuta. Kada je car pokušao da naruši njenu nevinost, ona je pobegla iz dvora, potraživši utočište u Amasiji, gde je bila primljena pod zaštitu Svetog Vasilija. Kao pastir, Vasilije nije samo propovedao, već je i delovao, brinući se za duše poverene mu od Boga.
Pod Vasilijevom zaštitom, Glafira je doživela duhovnu slobodu i zahvalila se Gospodu što je sačuvala svoje devičanstvo. Međutim, car Likinije, obuzet gnevom, saznao je za njen boravak i naredio da se ona i episkop dovedu u Nikomidiju. Pre nego što su mogli da je uhvate, Glafira je preminula, dok je Sveti Vasilije bio uhvaćen i mučen.
U tamnici, Vasilije nije poklekao ni pred bolom ni pred smrću. Njegova vera ostala je čista, a srce verno Gospodu do poslednjeg daha. Nakon mnogih muka, bio je pogubljen, a njegovo telo bačeno u more. Međutim, Gospod nikada ne zaboravlja svoje svetitelje. Po Božijem otkrivenju, njegovi klirici pronašli su njegovo telo nedaleko od Sinopa i doneli ga u Amasiju, gde je sahranjen u hramu koji je sam sagradio.
Njegovo mučeništvo dogodilo se 322. godine, a ubrzo nakon toga, Božija pravda sustigla je Likinija. Car Konstantin, saznajući za Likinijeva bezakonja, podigao je vojsku, porazio ga i poslao u progonstvo u Galiju, gde je Likinije završio svoj život.
Sveti Vasilije Amasijski ostaje primer ne samo episkopa koji poučava, već i pastira koji se žrtvuje za svoje stado. Njegova svetlost nije ugašena vremenom, već i dalje sija kao simbol vernosti, čistoće i hrabrosti. Danas, kada se molimo pred njegovim likom, tražimo od njega da nas nauči kako da ostanemo čvrsti u veri, kako da se borimo za istinu i kako da čuvamo dušu čak i kada telo trpi.
U pravoslavlju, sveća simbolizuje Hristovu svetlost i prisustvo Božije blagodati. Spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se sagledava kroz prizmu skromnosti i poštovanja. Mošti Svetog Kasiana i dalje počivaju u Marselju, a kada prestane nadmetanje, otvara se prostor za tišinu, pokajanje i istinsku radost. Ne radi se o tome da budemo iznad drugih, već o tome da budemo u miru sa sobom. Sveti Vasilije Amasijski nas podseća na važnost ove unutrašnje borbe i snage vere.
