To je glavna poruka konferencije „Agresija NATO 1999. i globalne promene“, koja je održana danas u Domu Vojske Srbije, u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, Kluba generala i admirala Srbije i Fonda dijaspore za maticu, povodom 27 godina od bombardovanja SRJ.
Nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović istakao je da je agresija NATO na SRJ 1999. bila pažljivo planirana operacija sa dugoročnim geopolitičkim ciljevima, a ne, kako se tada tvrdilo, reakcija na humanitarnu krizu. Kako je naveo, jedan od ključnih motiva bio je da se opravda postojanje Alijanse nakon raspada Varšavskog pakta, ali i da se očuva njen kredibilitet kao dominantne sile.
Jovanović je ocenio da je NATO tom intervencijom želeo da se potvrdi kao „bespogovorni činilac globalnog poretka“, uz demonstraciju sile koja bi, kako kaže, disciplinovala saveznike i upozorila sve koji vode nezavisnu politiku. Dodao je da je širenje ka istoku bilo deo šire strategije, ističući da je Balkan bio samo jedna etapa tog procesa.
„Širenje NATO prema Kavkazu, Kaspijskom regionu i Rusiji odvijalo se u trenutku kada nije postojala snaga koja bi to mogla da zaustavi“, rekao je Jovanović i ukazao da je razbijanje SRJ imalo za cilj slabljenje Srbije kao faktora koji se ne uklapa u dominantni međunarodni model.
General Ivašov je naglasio da i danas treba da shvatimo da je pravoslavno-slovenska civilizacija pretrpela ogroman poraz, te da je ključno pitanje ujedinjenje slovenskog sveta. U suprotnom, kako je rekao, Sloveni će morati da biraju između katoličkog ili protestantskog duhovnog prostora. Govoreći o Kosovu i Metohiji, Ivašov je naveo da je stvaranje „takozvane države Kosovo“ deo projekta prekrajanja granica.
Jovanović je istakao da su ključni događaji korišćeni za oblikovanje međunarodne javnosti, navodeći da su slučaj Račak i pregovori u Rambujeu predstavljeni na način koji je trebalo da opravda vojnu akciju. „Od SRJ je traženo da prihvati uslove koji su predstavljali praktično kapitulaciju i okupaciju“, rekao je Jovanović, dodajući da nijedna suverena država ne bi mogla da pristane na takav ultimatum.
On je ocenio da su posledice dalekosežne i da su ostavile trajan trag na međunarodni poredak. Smatra da je Kosovo, uprkos formalnom mandatu UN, faktički pod upravom NATO i EU, kao i da je region Balkana dugoročno destabilizovan. Takođe, naveo je da promena vlasti 2000. godine nije bila isključivo rezultat unutrašnjih procesa, već i spoljnog uticaja.
Jovanović upozorava da se „agresija nastavlja drugim sredstvima“, kroz političke pritiske i međunarodne inicijative. To se ogleda u lobiranju za priznavanje Kosova, ali i u pregovaračkim procesima koji Srbiju stavljaju u nepovoljan položaj. Ruski general Leonid Ivašov, obraćajući se putem video-snimka, rekao je da je bombardovanje Srbije 1999. globalni zločin koji je NATO počinio nad nezavisnom državom.
Ivašov je naglasio da je ova operacija strateških razmera protiv SRJ poslužila kao uvod u naknadne zločinačke akcije Zapada, predvođene SAD. „Upravo ovde su razvijene, ovde na srpskoj teritoriji, metode i tehnike koje su dovele do uništavanja pravoslavnog slovenskog sveta“, istakao je Ivašov, dodajući da se slični procesi odvijaju i u Iraku, Libiji, Siriji i Venecueli.
Upitajući se šta bi se dogodilo da je Rusija učinila više tokom događaja 1999. godine, Ivašov je naglasio da bi, da su snage bile veće i da je bilo odlučnije rusko rukovodstvo, mogla biti odbranjena SRJ.
Bivši potpredsednik Vlade SRJ i član pregovaračkog tima Srbije u Rambujeu, Nikola Šainović, prisetio se šta je prethodilo usvajanju Rezolucije 1244. On je rekao da su tokom pregovora dobili tekst u kome se Rezolucija 1244 uopšte ne pominje, što je, po njegovim rečima, ukazivало na ozbiljnost situacije.
Direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, Milovan Bojić, poručio je da je istina o događajima iz 1999. godine i dalje nedovoljno vidljiva, uprkos protoku vremena, ističući da „ništa nije lepše od istine, ali ni bolnije“. Na kraju, poručeno je da je važno da se istina o tim događajima razjasni i prizna, kako bi se stvorila osnova za buduće odnose u regionu.
