Predsednik Komisije Vlade Srbije za nestala lica Veljko Odalović izjavio je da je Srbija pre NATO agresije 1999. godine bila suočena sa teškom bezbednosnom situacijom u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija. Odalović je naglasio da su tadašnje vlasti više puta pokušavale da uspostave dijalog sa predstavnicima Albanaca s ciljem rešavanja krize, ali da do pravog razgovora nije došlo.
Odalović je povodom 27 godina od početka NATO bombardovanja rekao da su vlasti u Beogradu nastojale da kroz dijalog sa kosovskim Albancima reše pitanje autonomije, nadajući se da će to sprečiti sukobe i izbeći napad NATO-a. „Nismo prizivali agresiju, već smo pokušavali da razgovaramo o mirnom rešenju“, istakao je Odalović. On je naveo da je jugoslovenska delegacija 17 puta dolazila do predstavnika Albanaca, ali da su se sastanci, osim prvog, završavali neuspešno.
Govoreći o pregovorima u Rambujeu, Odalović je rekao da je to što je predstavljeno delegaciji SR Jugoslavije bila „opšta kapitulacija“, na koju niko nije mogao da pristane. „Verovali smo da će međunarodne organizacije sprečiti agresiju kakvu je NATO izvršio na našu zemlju“, dodao je Odalović. On je ukazao na to da je prisustvo tadašnjeg šefa posmatračke misije OEBS-a na Kosovu Vilijama Vokera 1998. godine označilo početak „prljave“ kampanje protiv Srbije.
Odalović je govorio i o samom početku bombardovanja 24. marta, naglasivši da je napad bio očekivan i da su pored vazdušnih udara, građani na Kosovu bili izloženi napadima albanskih terorista. Osećajući stradanje civila, naveo je da su te slike neizbrisive, a kao jedan od najtragičnijih događaja istakao je slučaj kada je pogođena kuća sa 11 stradalih, među kojima devetočlana porodica Roma, kao i napad na autobus u mestu Lužane gde je poginulo više od 60 ljudi.
Odalović je podsetio na razaranja civilnih objekata tokom bombardovanja, uključujući poštu, banke i groblja. „To su slike koje ne mogu da se zaborave, a sve su to civilne žrtve“, naglasio je. On se osvrnuo na opravdanja NATO-a za ciljeve napada, ukazujući da su pojedini predstavnici Alijanse smatrali da su civilne žrtve „kolateralna šteta“.
Pored toga, Odalović je istakao da je Srbija 1999. godine uspela da spreči ulazak NATO trupa kopnenim putem, zahvaljujući bitkama na Košarama i Paštriku. Nakon Kumanovskog sporazuma i usvajanja Rezolucije 1244, očekivalo se da će međunarodne snage obezbediti mir, ali su usledile nove napadi na srpsko stanovništvo.
Govoreći o zločinima nad Srbima koje su izvršili pripadnici OVK, Odalović je naveo slučaj kod Radonjićkog jezera, gde su pronađena tela 44 Srba, Roma i Albanaca. On je istakao da se i danas u međunarodnoj javnosti izbegava suočavanje sa zločinima nad Srbima.
Odalović je takođe ukazao na problem nestalih lica i prepreke u njihovom pronalaženju. Navodio je da postoje lokacije za koje se sumnja da se tu nalaze posmrtni ostaci, ali da Priština ne sarađuje u ispitivanju tih mesta. On je dodao da su srpske vlasti dobijale informacije o tome, ali da se otkrivanje grobnica smatra „neprijatnom istinom“.
Kada je reč o aktuelnim odnosima Srba i Albanaca, Odalović je istakao da nije uspostavljen normalan suživot. Podsetio je na Briselski sporazum koji je identifikovao ključna pitanja, uključujući formiranje Zajednice srpskih opština. Međutim, situacija se dodatno pogoršala, a odnosi između Srba i Albanaca su sve lošiji.
Na kraju, Odalović je ukazao na institucionalni pritisak koji se sprovodi nad Srbima i istakao da se poverenje između zajednica sve više udaljava. „Imamo institucionalni teror koji sprovodi Aljbin Kurti, što nas udaljava od mogućnosti dijaloga i zajedničke budućnosti“, zaključio je Odalović.
