Povodom 82. godišnjice jednog od najtragičnijih događaja u istoriji Novog Sada, organizovana je svečanost kod spomen ploče na Sinagogi, u znak sećanja na deportaciju novosadskih Jevreja u zloglasne logore smrti. Ovaj događaj je okupio brojne posetioce i predstavnike Jevrejske opštine Novi Sad, koji su položili vence kao znak poštovanja prema žrtvama.
Među prisutnima bio je i istoričar Petar Đurđev, savetnik gradonačelnika Novog Sada. On je ukazao na značaj jevrejske zajednice u Novom Sadu pre Drugog svetskog rata, ističući njihov doprinos u svim aspektima društvenog života. Đurđev je naglasio da su Jevreji bili neizostavan deo identiteta grada, te da je njihov gubitak predstavljao gubitak ne samo sugrađana, već i kulturnih i ekonomskih temelja Novog Sada.
U svom obraćanju, Đurđev se osvrnuo na događaje koji su prethodili deportacijama. „Već 1942. godine, tokom Januarskog pogroma u južnoj Bačkoj, stradali su i Jevreji i Srbi. Prelomni trenutak nastupio je u martu 1944. godine, kada su nemačke trupe ušle u Mađarsku. Donete su odluke o getoizaciji i deportaciji. U Novom Sadu, hapšenja su počela odmah nakon 19. marta 1944. godine. Ljudi su privođeni, zatvarani, poniženi i zlostavljani, a zatim prebacivani u sabirne logore,“ rekao je Đurđev. On je naglasio važnost sećanja na ove događaje, kako bi se sprečila distorzija istorijskih činjenica i zaborav.
Svečanost je obeležio i nastup hora Hašira, koji je izveo prigodan program. Ladislav Trajer, predsednik Jevrejske opštine Novi Sad, pročitao je molitvu i u svom obraćanju istakao tragediju koja se dogodila 26. aprila 1944. godine, kada je 1.600 novosadskih Jevreja zauvek nestalo. „Među njima su bili istaknuti zanatlije, lekari, učitelji, profesori, trgovci… Na dan kada je već bio jasan ishod Drugog svetskog rata, odvedeni su na železničku stanicu, gde su potrpani u stočne vagone i gde je njihova agonija otpočela. Transport je trajao u nedogled, prolazeći kroz desetine tranzitnih logora,“ rekao je Trajer.
On je dalje naglasio kako je, iako je nacistička Nemačka gubila rat, njihova nada da će uništiti sve Jevreje u Evropi ostala nepromenjena. „Posle meseci putovanja, stigli su u zloglasni Aušvic, od 1.900 deportovanih, samo se 300 duša vratilo u Novi Sad. Njihova jedina krivica bila je to što su bili Jevreji,“ dodao je Trajer.
Ovaj događaj nije bio samo prilika za sećanje, već i podsećanje na obavezu društva da se bori protiv zaborava i negira svaku vrstu antisemitizma. Organizatori su istakli da je važno prenositi sećanje na ove strašne događaje budućim generacijama, kako bi se osiguralo da se slična tragedija nikada ne ponovi.
Uprkos teškim temama o kojima se govorilo, na događaju je vladala atmosfera poštovanja i solidarnosti. Pristuni su se okupili ne samo da bi odali počast žrtvama, već i da bi se podsetili na važnost zajedništva i razumevanja među ljudima, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost.
Na kraju, članovi Jevrejske opštine i svi prisutni su se obavezali da će nastaviti da čuvaju sećanje na stradale, ne dozvoljavajući da se zaborave imena i sudbine onih koji su izgubili život zbog mržnje i netolerancije. „Novi Sad pamti i Novi Sad ne zaboravlja,“ zaključio je Đurđev, pozivajući sve da se bore protiv zaborava i da svesno i odgovorno pristupaju svoj istoriji.
