Manojlo i Vidosava Maravić, zajedno sa sinovima Aleksandrom i Rankom, pripremali su se za spavanje, nesvesni da će im to biti poslednja noć. Ujutru, planirali su da dočekaju goste na slavu, ali vrata nikada nisu otvorena. Oko 10 sati, najstariji član porodice pronašao je tela članova porodice Maravić, dok su u kući bili prizori koji su potresli celu Srbiju. Samo je mlađi sin Ranko davao znake života, ali je bio teško ranjen.
Manojlova majka, Slavka Maravić, nosila je težak teret tog jutra. Pravdu za zločin nad njenom porodicom nije dočekala. Godinama kasnije, sa suzama u očima, setila se kako je dan pre zločina bila kod njih, pomažući u pripremi hrane za slavu. „Sve je bilo normalno. Sećam se da je padala kiša,“ pričala je. Deca su se vratila iz škole, sedili su i razgovarali. Kada je otišla kući, nije imala pojma da ih vidi poslednji put.
U ranim jutarnjim satima, njen suprug je otišao do kuće Maravića da proveri da li im nešto treba. Vrata su bila otvorena. U hodniku je ugledao svoju snaju Vidosavu, koja je ležala u lokvi krvi, a nedaleko od nje bio je i stariji unuk Aleksandar. U spavaćoj sobi pronašao je sina Manojla. Na spratu kuće, u jednoj od soba, nalazio se Ranko, živ, ali teško ranjen. Hitna pomoć i policija brzo su stigli, ali borba za dečakov život trajala je još pet dana. Nažalost, povrede su bile preteške, a Ranko je preminuo, zajedno sa njim i poslednji trag neposrednog svedoka zločina.
Istragu su vodili inspektori iz Beograda i policija iz Crvenke. Utvrđeno je da je ubistvo izvršeno iz pištolja kalibra 7,65 milimetara. U kući su pronađeni tragovi premetačine, ali otisci prstiju pripadali su isključivo članovima porodice, što je navelo istražitelje na sumnju da su ubice nosile rukavice. U kući je pronađen novac, ali i futrola za pištolj koji je Manojlo legalno posedovao. Sam pištolj je nestao. Slavka je svedočila: „Pištolj je bio zaključan zbog dece. Moj sin nikada nije pucao iz njega. Ostala je samo futrola. Novac nisu uzeli.“
Motiv ovog zločina nikada nije utvrđen. Istražitelji su razmatrali razbojništvo, ali i mogućnost da su napadači tražili dokumenta ili nešto drugo od vrednosti. Manojlo Maravić bio je tehnički direktor u „Šećerani Crvenka“. Proveravani su njegovi poslovni kontakti i eventualni sukobi, ali nijedan trag nije doveo do osumnjičenih.
U danima koji su usledili, strah je obuzeo Crvenku i sever Vojvodine. Ubrzo su otkrivena još tri porodična masakra – na Paliću i u Subotici – svi počinjeni istim kalibrom. Dve nedelje nakon ubistva porodice Maravić, na Paliću su ubijeni supružnici Agatić, a potom i porodica Petrić u Subotici, gde je život izgubilo i desetogodišnje dete. Pojavio se svedok koji je kao organizatora zločina naveo Marinka Magdu. Magda je kasnije osuđen na doživotnu robiju zbog zločina u Mađarskoj, ali masakr u Crvenki nikada nije pravosnažno rasvetljen.
Slavka Maravić je do poslednjeg dana ponavljala isto pitanje: „Samo želim da znam ko ih je ubio i zašto. Ako je moj sin bio kriv, zašto su ubili decu?“ Tri decenije kasnije, odgovora i dalje nema. Ova tragedija ostavlja dubok trag ne samo na porodicu Maravić, već i na celu zajednicu, koja se suočava sa pitanjima o pravdi i sigurnosti. U ovom mračnom slučaju, zločin se čini kao misterija koja nikada neće biti rešena, ostavljajući porodicu i prijatelje da se bore sa gubitkom i tugom koja nikada neće nestati.
