Ministar kulture Nikola Selaković je u večerašnjem gostovanju na TV Pink negirao krivicu za zloupotrebe položaja u vezi sa skidanjem oznake kulturnog dobra na zgradu Generalštaba. On je istakao da se ne poziva na imunitet jer se oseća čist pred Bogom i narodom. Ova izjava dolazi u trenutku kada se suočava sa kritikom i optužbama vezanim za njegovo delovanje na ovom polju.
Selaković je pokazao fotografije koje, kako tvrdi, pokazuju da o njegovom slučaju odlučuju ljudi povezani s blokaderskim pokretom, što dodatno komplikuje situaciju. On je ukazao na saopštenje v.d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Gorana Vasića, koji je navodno priznao izvršenje krivičnog dela. Selaković je naglasio da su to saopštenje prenela mnoga medijska kuća, verujući da državni organi ne bi smeli da lažu na tako brutalan način.
Ministar je izrazio sumnju u nepristrasnost pojedinaca koji su uključeni u proces, ukazujući na Rade Bajića, tužilačkog pomoćnika koji je, prema njegovim rečima, blizak blokaderskom pokretu. Selaković je rekao da je u ovom slučaju neophodno obezbediti nepristrasnost i odgovornost, kako bi se osigurala pravda.
Osim toga, Selaković je kritikovao tzv. studentsku listu, tvrdeći da iza njih stoje ljudi bez političkih rezultata, čiji je jedini cilj mržnja prema trenutnoj vlasti i institucijama, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu. On je naveo da njihova lista sadrži raznolike kandidate koji su poznati po društveno-političkom aktivizmu, ali ne i po nekim značajnim postignućima u poslednjim decenijama.
Ministar je takođe ukazao na nedostatak ozbiljnih političkih programa kod predstavnika studentske liste, ističući da je njihovo jedino programsko načelo uništenje i uklanjanje Srpske pravoslavne crkve sa političke scene. Prema njegovim rečima, ovo jasno pokazuje ideološke stavove koji oblikuju njihovo delovanje.
Selaković je dodao da ga ne iznenađuje ovakvo ponašanje, s obzirom na to da je već dugo u politici i svesno prati dinamiku političkog života u Srbiji. On je naglasio da je važno imati jasne političke ciljeve i rezultate kako bi se ostvarila podrška građana i osigurao uspeh na izborima.
Ukratko, Selaković se suočava s ozbiljnim optužbama i kritikama, ali ostaje pri svom stavu i verovanju da su napadi na njega deo šireg političkog obračuna. Njegove izjave ukazuju na duboke podele u srpskoj politici, gde se sukobi između vlasti i opozicije nastavljaju, a kulturna dobra često postaju predmet sporova.
Ova situacija takođe ukazuje na to koliko je važno obezbediti transparentnost i odgovornost u radu državnih organa, kao i na potrebu za dijalogom među različitim političkim akterima. U tom kontekstu, Selakovićev slučaj može poslužiti kao primer kako se političke tenzije mogu preneti na kulturnu i društvenu sferu, čime se dodatno otežava već komplikovana politička situacija u Srbiji.
U svakom slučaju, budućnost ovog slučaja, kao i politička sudbina Selakovića, zavisiće od daljih istražnih radnji i reakcija javnosti, koja pažljivo prati razvoj događaja.
