U Srbiji postoji izražena tendencija među potrošačima da radije biraju polutvrde sireve iz Francuske, Italije ili Švajcarske, čak i kada su u istom cenovnom rangu kao domaći proizvodi. Ova pojava može se smatrati greškom, s obzirom na to da Srbija nudi vrhunske sireve koji se kvalitetom ne zaostaju za stranim renomiranim proizvodima. Srba Jovanović, vrhunski poznavalac sira, ističe da postoje dva tipa potrošača: oni kojima je cena presudna i oni koji cene kvalitet i spremni su da plate više za njega.
Mnogi potrošači, čak i kada imaju mogućnost da priušte domaći sir, često se odlučuju za uvoznu verziju, što može biti pogrešno. Jovanović navodi primere koji govore o kvalitetu domaćih sireva, kao što je penzionisani profesor Više poljoprivredne škole u Šapcu, Momčilo Budimirović, koji pravi koziji sir koji se izvozi čak u Jordan. Takođe, ambasador Francuske je pohvalio jedan domaći sir kao najbolji koji je probao u poslednjih pet godina, što dodatno potvrđuje kvalitet srpskih sireva.
Interesovanje za srpske sireve raste, ne samo u regionu, već i na tržištima gde ranije nisu bili prisutni, uključujući Bliski istok. Međutim, da bi se ovo interesovanje održalo i proširilo, Srbija treba da se fokusira na rešavanje osnovnih problema u stočarstvu i mlekarstvu, kao i na prepoznavanje i zaštitu geografskog porekla i brendova. Trenutno, Srbija ima samo dva registrovana sira za zaštitu porekla, a samo desetak firmi je zaštitilo svoje brendove kao intelektualnu svojinu.
Sirevi su deo bogate tradicije u Srbiji, ali se polutvrdi sirevi proizvode tek poslednjih nekoliko decenija. S obzirom na to da se sve više premium sireva proizvodi, koji se duže stare i bolje naplaćuju, izazov ostaje postizanje zrelog tržišta. Takođe, opada broj krava i koza, dok mladi ljudi nisu motivisani da se bave ovim teškim poslom, koji ne nudi godišnje odmore ili bolovanja.
Ova situacija dovodi do pitanja kako će se očuvati stečeno znanje i veštine u sirarstvu, jer je sve manje školovanog kadra. Iako postoje napori mlekarskih škola u Pirotu i Futogu, kao i poljoprivrednih i veterinarskih fakulteta u Beogradu i Novom Sadu, izazovi ostaju. Srba Jovanović naglašava da je važno da se podstiču mladi ljudi da se uključe u ovaj sektor kako bi se obezbedila budućnost srpske sirarske industrije.
Osim toga, domaći proizvođači suočavaju se s jakom konkurencijom inostranih sireva koji su subvencionisani u svojim zemljama i tako dolaze na tržište po povoljnijim cenama. To dodatno otežava poziciju domaćih proizvođača, koji se bore da ostanu konkurentni. Jovanović ukazuje na to da je neophodno raditi na poboljšanju proizvodnih praksi, kao i na marketingu domaćih proizvoda kako bi se povećala njihova prepoznatljivost i konkurentnost.
U svetlu ovih izazova, važno je da potrošači postanu svesniji kvaliteta domaćih sireva i podrže lokalne proizvođače. Na taj način, ne samo da će doprineti razvoju domaće industrije, već će i uživati u visokokvalitetnim proizvodima koji se nude na tržištu.
Kao zaključak, srpski sir ima potencijal da se pozicionira kao vrhunski proizvod na domaćem i međunarodnom tržištu. Međutim, za to je potrebno zajedničko delovanje svih aktera u lancu proizvodnje, od farmera do potrošača, kako bi se ostvarili bolji rezultati i povećala prepoznatljivost srpskog sira.
