Aleks Gomez Marin, španski fizičar i neuronaučnik iz Španskog Saveta za naučna istraživanja (CSIC), podelio je svoje iskustvo bliske smrti koje je duboko transformisalo njegovo razumevanje postojanja. U svojoj knjizi i tokom intervjua, opisuje doživljaj apsolutnog mira i percepcije van tela, što je izazvalo značajnu debatu u naučnoj zajednici, koja često deli mišljenja između neuroloških objašnjenja i otvorenosti prema neistraženim dimenzijama ljudske svesti.
Gomez Marin je doživeo kritičan trenutak nakon teškog unutrašnjeg krvarenja, tokom kojeg je bio hospitalizovan. Tokom tih dana, posmatrao je kako mu telo slabi, a zatim je prešao na ono što opisuje kao „prag između svetova“. „Bio sam sedam sekundi s one strane. Nalazio sam se u bunaru sa žutom svetlošću iznad i tri figure koje su mi pružale ruku. U tom trenutku odlučio sam da se vratim, pomislio na svoje ćerke i zamolio da mi se omogući da se vratim“, piše on.
Gomez Marin naglašava da se seća svakog detalja svog iskustva i osvrće se na osećaj apsolutnog mira koji je doživeo. „Tamo nije bilo potrebno razmišljati, jednostavno sam znao. Sve je bilo kako treba, sve je bilo u miru“, objašnjava on, dodajući da su takva osećanja teška za opisivanje, posebno jer ih nikada ranije nije doživeo.
Kao fizičar i neuro naučnik, Gomez Marin se ne smatra religioznom osobom, ali je nakon ovog iskustva razvio širu viziju postojanja. „Materijalizam nas je vekovima učio da postoji samo materija. Ali ljubav, bol i svest su realni, čak i ako se ne mogu meriti“, ističe. Njegova istraživanja su ga dovela do zaključka da um i svest možda nisu isključivo proizvod mozga, što je tema koja izaziva interesovanje među naučnicima.
Strah od smrti je univerzalna ljudska emocija, ali prema Gomezu Marinu, njegovo iskustvo ga je oslobodilo tog straha. „Mislim da je umiranje nešto lepo. Svi imamo veliki strah, ali svako ko je prošao kroz to i vratio se zna da je to divno iskustvo“, naglašava. Za njega, razumevanje smrti znači učenje života i poziva ljude da se sete da postoji život pre smrti, koji nam niko ne može oduzeti.
Priča Aleksa Gomeza Marina otvara važnu diskusiju o granicama nauke, filozofije i duhovnosti. On ne pruža definitivne odgovore, već poziva na razmišljanje o prirodi postojanja i svesti. Njegovo iskustvo ostaje enigma, ali i snažan podsetnik da suština postojanja možda nije samo u fizičkim aspektima, već i u načinu na koji percipiramo stvarnost.
Gomez Marinova priča podstiče radoznalost i istraživanje nepoznatog, pozivajući nas da razmislimo o dubokim pitanjima koja nadilaze tradicionalne granice naučne racionalnosti. Njegove reči inspirišu nas da živimo sa većom svešću, bez stalne senke kraja, i da se fokusiramo na život koji imamo.
