Nekada je ćumurdžijski zanat bio ključni deo života u brdsko-planinskim područjima zapadne Srbije. Ćumur, koji se dobija sagorevanjem drveta u specijalnim pećima, bio je poznat kao „crno zlato sela“. Bez njega, zimi nije bilo grejanja, a ni kuvanje bi bilo nezamislivo. Iako je ovaj zanat danas gotovo zaboravljen, postoje pojedinci koji se trude da ga očuvaju.
Jedan od njih je Savo Dobrosavljević, iz sela Kotraža u Dragačevu. Njegova porodica se bavila proizvodnjom ćumura sve do osamdesetih godina prošlog veka. „Moj deda je započeo posao, otac ga je nastavio, a ja sam preuzeo proizvodnju oko 2000. godine“, objašnjava Savo. Danas on proizvodi i distribuira ćumur za tržišta Beograda, Novog Sada i Subotice, koristeći isključivo bukovo drvo, koje se smatra najboljim materijalom za proizvodnju ćumura.
Ranije je drvo bilo sečeno u sopstvenim šumama, ali sada Savo sirovinu nabavlja od „Srbijašuma“ i privatnih gazdinstava. „Kvalitet ćumura zahteva mnogo rada, strpljenja i iskustva. Veliki je rad oko ovoga, ali se upornost isplati. Kvalitet me je održao na tržištu. Dobar ćumur se prepoznaje na roštilju – kada je drvo dobro, i rezultat je dobar, a kupci zadovoljni“, objašnjava Dobrosavljević.
Savo trenutno ima četiri ćumurane, gde proizvodi suvo gašen ćumur od čiste bukve. Sam proces proizvodnje traje oko deset dana. Prvih šest dana odvija se tiho sagorevanje drveta, pri čemu se pažljivo reguliše dotok kiseonika pomoću posebnih otvora, poznatih kao luftovi. Nakon što se proces sagorevanja završi, peći se hlade oko 36 sati, nakon čega se ćumur poliva vodom kako bi se stabilizovao. Ukupno 48 sati je potrebno da ćumur bude spreman za sakupljanje.
Ova tradicija očuvanja zanata dolazi u vreme kada se mnogi slični poslovi gube zbog modernizacije i urbanizacije. U razgovoru sa Savom, jasno je da je njegova strast prema ovom zanatu duboko ukorenjena. On se ne samo trudi da održi tradiciju, već i da unapredi kvalitet proizvoda koji nudi. Njegov rad ne uključuje samo proizvodnju, već i edukaciju mlađih generacija o značaju ćumura i njegovoj upotrebi.
S obzirom na to da je potražnja za prirodnim i ekološki prihvatljivim proizvodima u porastu, Savo veruje da će interesovanje za ćumur rasti. „Sve više ljudi shvata vrednost prirodnih materijala i kako oni doprinose zdravijem načinu života“, smatra on. Njegova vizija je da se ćumur ne koristi samo za grejanje, već i kao deo kulinarskih tradicija, posebno na roštilju, gde je kvalitet drva od suštinske važnosti.
Uprkos izazovima sa kojima se suočava, kao što su visoki troškovi proizvodnje i nedostatak zainteresovanih mladih ljudi za ovaj zanat, Savo ostaje optimističan. „Moramo se boriti za očuvanje tradicije. Ćumur je deo naše kulture i identiteta“, poručuje on.
S obzirom na sve veći interes za tradicionalnim zanatima, Savo planira da pokrene radionice za mlade kako bi ih podstakao da se uključe u ovaj zanat i nastave porodičnu tradiciju. Veruje da zajedničkim snagama mogu stvoriti bolju budućnost za ovaj zaboravljeni zanat, koji, kako kaže, nije samo posao, već i način života.
U svetu koji se brzo menja, priče poput Savine podsećaju nas na važnost očuvanja tradicija i zanata koji su oblikovali naše zajednice kroz vekove. Ćumur, kao deo te tradicije, zaslužuje svoje mesto u modernom društvu.
