Portland – Autori nedavno objavljene naučne studije upozoravaju da se autizam kod dece previše često pogrešno dijagnostikuje što odvlači resurse od onih kojima je podrška najpotrebnija. Istraživači ističu da pogrešno pripisivanje stanja autizma deci koja pate od anksioznosti može imati ozbiljne posledice po njihovo mentalno zdravlje i razvoj.
U studiji koja je objavljena u britanskom dnevniku Tajms, stručnjaci su naglasili da neuobičajena ponašanja, kao što su teškoće u održavanju kontakta očima, hodanje na prstima ili na prednjem delu stopala, koja se često smatraju znacima autizma, ne ukazuju uvek na razvojni poremećaj. Ova ponašanja mogu biti rezultat drugih emocionalnih ili psiholoških problema, kao što su anksioznost ili stres.
Istraživači su ukazali na to da se sve veći broj dece dijagnostikuje sa autizmom, dok se istovremeno zanemaruju druga stanja koja zahtevaju hitnu intervenciju i podršku. Ovo pogrešno dijagnostikovanje može dovesti do toga da deca koja zaista pate od autizma ne dobiju potrebnu pomoć, dok se resursi troše na decu koja možda ne zahtevaju takvu vrstu podrške.
Jedan od autora studije, dr. Mark Johnson, ističe da je važno da stručnjaci budu obazrivi prilikom postavljanja dijagnoze. „Svako dete je jedinstveno i može pokazivati različite obrasce ponašanja. Važno je koristiti sveobuhvatan pristup koji uključuje detaljnu procenu i razmatranje svih mogućih uzroka ponašanja“, rekao je dr. Johnson.
Pored toga, stručnjaci naglašavaju potrebu za edukacijom roditelja i prosvetnih radnika o razlikama između autizma i drugih mentalnih stanja. Mnogi roditelji nisu svesni da određena ponašanja mogu biti rezultat stresa ili anksioznosti, a ne nužno i autizma. Ova edukacija može pomoći u smanjenju stresa i strepnje kod roditelja, kao i u prevenciji pogrešnih dijagnoza.
Istraživači takođe upozoravaju da je važno da se deca s anksioznošću ne stigmatizuju ili ne isključuju iz društvenih aktivnosti zbog pogrešnih dijagnoza. „Deca koja pate od anksioznosti zaslužuju podršku i razumevanje, a ne da budu označena kao autisti bez prave procene“, naglašava dr. Johnson.
Jedan od glavnih ciljeva studije je podizanje svesti o ovoj problematiku i poziv na promene u načinu na koji se dijagnostikuju razvojni poremećaji. Stručnjaci smatraju da je potrebno razviti bolje metode za procenu i dijagnostikovanje, koje će omogućiti tačnije razumevanje potreba dece.
U svetlu ovih saznanja, stručnjaci pozivaju na stvaranje radnih grupa koje će raditi na unapređenju dijagnostičkih procedura i pružanju podrške deci i porodicama. Takođe, preporučuju da se u obuke za stručnjake uključe i teme o anksioznosti i njenim simptomima, kako bi se smanjila mogućnost pogrešnih dijagnoza.
U zaključku, istraživači naglašavaju da je ključno da se svi akteri u procesu dijagnostikovanja i lečenja dece, uključujući lekare, terapeute i roditelje, okupe i rade zajedno kako bi se obezbedila najbolja moguća podrška deci. Samo kroz zajednički rad i razumevanje moguće je stvoriti okruženje u kojem će svaka deca, bez obzira na svoje izazove, dobiti potrebnu pomoć i podršku za svoj razvoj i napredak.
