Beč – Austrijski i nemački naučnici rešili su misteriju mumifikacije tela za koje se veruje da je pripadalo svešteniku iz 18. veka, tvrdeći da je balsamovanje izvršeno putem rektuma. Ova otkrića postavljaju nova pitanja o drevnim tehnikama mumifikacije i njihovim varijacijama u različitim kulturama.
Istraživači su dugo bili zbunjeni procesom mumifikacije, budući da su prethodni rentgenski snimci pokazivali da ništa nije unutar tela. Pretpostavlja se da se radi o svešteniku iz aristokratske porodice, Francu Ksaveru Sidleru fon Rozenegu, koji je umro 1746. godine u 38. godini života. U to vreme, telo je pogrešno smatrano prirodno balsamovanim, a mumija je dobila nadimak “kapelan osušen na vazduhu“.
Novi podaci otkrivaju da je telo zaista balsamovano, a analiza je pokazala da su trbušna i karlična šupljina bile ispunjene drvenim ivericama, fragmentiranim grančicama, tkaninama poput konoplje i svile, kao i cink hloridom, materijalima koji upijaju tečnosti iz tela. Andreas Nerlih, patolog sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu, izjavio je da je ovo otkriće bilo iznenađenje jer nije postojala očigledna spoljašnja indikacija za ovakav proces balsamovanja.
Jedan od ključnih detalja koji su istraživači otkrili jeste da zid tela nije bio otvoren, što sugeriše da je jedini mogući ulaz za materijale za balsamovanje bio rektum. Ovo se drastično razlikuje od ranije poznatih tehnika, kao što su one korišćene u drevnom Egiptu. Tokom nedavne renovacije kripte, Nerlih i njegovi kolege dobili su odobrenje za delimičnu obdukciju, CT skeniranje i druge analize.
Mumija, koja ima dobro očuvan gornji deo tela, ali truljenje na licu, potkolenicama i stopalima, pripada muškarcu starosti između 35 i 45 godina. Radiokarbonsko datiranje uzorka kože sugeriše da je umro između 1734. i 1780. godine. Ovi podaci se poklapaju sa poznatim informacijama o Sidleru, a analiza uzoraka kostiju, zuba i kože pokazala je da je njegova ishrana bila u skladu sa ishranom lokalnog parohijskog vikara, bogata životinjskim proizvodima i srednjoevropskim sortama žitarica.
Očekivano za sveštenika tog vremena, telo nije pokazivalo znake stresa. Međutim, otkriveno je da je čovek pušio lulu i imao čukljeve, što Nerlih ističe kao uobičajeno za sveštenike tog doba. Takođe je otkriveno da je muškarac umro od tuberkuloze, a naučnici sugerišu da je mumifikacija možda izvršena kako bi se sprečila infekcija. Nerlih dodaje da bi drugi mogući razlog za balsamovanje mogao biti plan da se telo vrati u manastir Valdhauzen, gde je Fon Rozeneg zamonašen.
Istraživači naglašavaju važnost ovog otkrića za razumevanje istorijskih praksi mumifikacije i balsamovanja. Ova tehnika, koja je do sada bila slabo dokumentovana u evropskom kontekstu, pokazuje kako su različite kulture razvijale svoje metode očuvanja tela i suočavanja sa smrću. Iako se najčešće povezivala sa drevnim Egiptom, ova nova saznanja ukazuju na to da su slične prakse postojale i u Evropi.
Naučnici se nadaju da će dalja istraživanja omogućiti bolje razumevanje tih praksi, kao i društvenih i kulturnih aspekata života i smrti u 18. veku. Ova otkrića ne samo da obogaćuju naše znanje o istoriji, već i izazivaju nova pitanja o tome kako su ljudi u različitim vremenima i mestima pristupali smrti i očuvanju tela. U tom smislu, mumija Franca Ksavere Sidlera fon Rozenega postaje više od istorijskog artefakta; ona je prozor u prošlost, koji nam omogućava da bolje razumemo ljudsku prirodu i naše odnose prema životu i smrti.
