Indija je poznata kao zemlja zlata, ali ono što mnogi ne znaju jeste da domaćinstva u ovoj zemlji drže najveće nezvanične privatne zalihe zlata na svetu. Prema podacima koje je objavio IBEF, a prenosi Bloomberg Adria, procenjuje se da Indijci poseduju oko 34.600 tona plemenitog metala, što premašuje rezerve gotovo svake centralne banke. Ova količina zlata ima vrednost od oko 3,8 biliona dolara, što predstavlja skoro 89 odsto BDP-a zemlje.
Poređenja radi, Sjedinjene Američke Države drže oko 8.100 tona zlata, dok sve centralne banke sveta zajedno poseduju oko 36.000 tona. Indijska centralna banka ima samo oko 850 tona, što je znatno manje od privatnih zaliha domaćinstava. Na vrhu liste svetskih centralnih banaka su Sjedinjene Američke Države, sledeći su Nemačka, Italija, Francuska, Rusija, Kina, Švajcarska, Indija, Japan i Holandija.
U godini neizvesnosti, postavlja se pitanje može li ovakva dominacija indijskog zlata srušiti globalnu cenu. Teoretski, to bi bilo moguće, ali su realne šanse vrlo male. Ukoliko bi domaćinstva u Indiji odlučila da prodaju 15 odsto svojih zaliha, to bi na tržište dodalo oko 5.200 tona zlata, što je više od ukupne godišnje potražnje na globalnom nivou.
Takav scenario bi izazvao „supply shock“, odnosno preplavljivanje tržišta, što bi moglo dovesti do naglog pada cene zlata i panike među investitorima. Ipak, indijska domaćinstva vrlo retko prodaju zlato, čak i u kriznim vremenima. Tokom 2020. godine, kada su mnogi ostali bez posla, prodaja je bila simbolična, što ukazuje na to da su ljudi zlato videli kao stabilnu vrednost.
Zlato koje Indijci drže nije namenjeno za brzu prodaju, već kao zaštita i nasleđe. Porodice ga čuvaju kako bi očuvale bogatstvo kroz vreme i zaštitile se od inflacije i ekonomskih kriza. U novembru se zlato trgovalo po ceni iznad 4.200 dolara za uncu, a njegov status kao sigurne imovine dodatno je učvršćen skokom cene od oko 62 odsto u jednoj godini.
Tokom protekla dva veka, zlato je ostvarivalo minimalni godišnji prinos, ali je i dalje smatrano pouzdanim oblikom očuvanja vrednosti. U Indiji, prodaja zlata se često doživljava kao znak finansijskog neuspeha, a domaćinstva retko pribegavaju ovoj meri. Iako prodaja zlata nije zakonski ograničena, država čini proces manje atraktivnim kroz razne ekonomske i administrativne mere, poput poreza na kapitalnu dobit i administrativnih naknada prilikom prodaje.
Osim toga, zlato je opipljivo, univerzalno priznato i lako pretvorljivo u keš, što je važno u zemlji gde veliki deo stanovništva živi u ruralnim područjima. Zlato se prodaje samo u ekstremnim situacijama, najčešće zbog bolesti ili finansijske nužde. Većina zlata u domaćinstvima je u obliku nakita, što znači da se odluka o prodaji često donosi na emotivnoj osnovi.
Indijska ekonomija poslednjih godina raste brzinom od 6-7 odsto godišnje, što jača srednju klasu i smanjuje potrebu za likvidacijom imovine. S obzirom na sve ove faktore, može se očekivati da će se tendencija čuvanja zlata nastaviti, čime će Indija zadržati svoju poziciju kao najveći privatni vlasnik zlata na svetu.
