Mnogo pre nego što se medicina razvila u nauku zasnovanu na dokazima, postojale su raznovrsne i često neobične terapije koje su praktikovali lekari širom sveta. Iako su mnoge od njih danas smešne ili čak zastrašujuće, u to vreme su se smatrale legitimnim metodama lečenja.
Jedna od najbizarnijih praksi bila je puštanje krvi, koja se prvi put pojavila u Engleskoj u 13. veku. Lekari su koristili lancete različitih oblika kako bi pristupili venama pacijenata. Krv se skupljala u posude, a hirurzi su često preterivali, verujući da će gubitak krvi poboljšati zdravlje. Ova praksa je postala toliko uobičajena da su pacijenti u Engleskoj dvaput godišnje podvrgavani puštanju krvi, sve do 20. veka, kada je konačno napuštena. Infekcije i prekomeran gubitak krvi su često dovodili do smrti, kao što je to bio slučaj sa američkim predsednikom Džordžom Vašingtonom.
Druga neobična metoda lečenja bila je transfuzija mleka. Pre nego što su otkrivene krvne grupe, verovalo se da je mleko idealna zamena za krv. Prva transfuzija mleka u čoveka izvršena je 1854. godine u Torontu. Doktori su mislili da će masne čestice mleka biti pretvorene u „bele krvne ćelije“. Iako je prvi pacijent uspešno reagovao, sledećih pet pacijenata je umrlo, a transfuzija mleka je postala popularna, naročito u Severnoj Americi, uprkos lošim ishodima.
Astma, kao respiratorno stanje, nekada se lečila pušenjem cigareta, ali ne onih na bazi duvana. Lekari su koristili listove biljke tatule, koja ima halucinogena svojstva, kako bi pacijentima olakšali disanje. Ova praksa je trajala sve do devedesetih godina prošlog veka, kada su konačno razvijeni efikasniji lekovi.
S kraja 19. i početka 20. veka, lekari u Australiji su praktikovali još jedan bizarniji tretman za reumu. Pacijenti su stavljani u utrobu uginulih kitova, verujući da će im to olakšati tegobe. Ova praksa se zasnivala na priči o pijancu koji je slučajno upao u trup kita i kasnije se osećao bolje. Iako je ova metoda bila zastrašujuća, verovalo se da pacijenti dobijaju olakšanje od simptoma reumatizma.
Na kraju, piroterapija je bila jedna od retkih drevnih terapija koja je pokazala određenu efikasnost. Hipokrat i Galen su zapisivali slučajeve u kojima su groznice izazvane malarijom pomagale pacijentima sa epilepsijom i mentalnim poremećajima. Godine 1917, austrijski neuropsihijatar Julius Vagner Jaureg je otkrio da zaražavanje pacijenata malarijom može lečiti paralitičnu demenciju, manifestaciju tercijarne sifilisa. Njegova metoda je uključivala izazivanje groznice, a on je za ovo otkriće dobio Nobelovu nagradu 1927. godine.
Iako su ove metode lečenja delovale neobično i zastrašujuće, one su oblikovale temelje savremene medicine, koja danas koristi rigorozne testove i naučne metode kako bi razvila efikasne i sigurne tretmane. Nažalost, mnoge od ovih ranih praksi su rezultirale ozbiljnim posledicama, ali su takođe pokazale koliko je ljudska potreba za lečenjem snažna i koliko smo daleko napredovali u razumevanju ljudskog zdravlja.
