Sve je počelo nevinim čudnim zvucima u staroj kući u Kolumbusu, Ohajo. Nekolicina studenata koji su tu živeli, navikli na haos i kasne sate, u početku su ignorisali buku koja se povremeno čula iz podruma. Međutim, kako su dani prolazili, neobjašnjive situacije postajale su sve češće. Fioke u kuhinji su bile otvorene, svetla bi se uključivala sama od sebe, a u nekim trenucima činilo se kao da neko nevidljiv živi sa njima.
Strah se uvukao u kuću, a svaki novi šum postajao je razlog za paniku. Mladići su bili uvereni da u njihovom domu postoji nešto natprirodno – dok nisu skupili hrabrost da siđu u podrum i otkriju da istina uopšte nije imala veze s duhovima, već s nečim mnogo stvarnijim i uznemirujućim.
Zveckanje, škripa i koraci – to su bili zvuci koji su se gotovo svake noći čuli iz podruma. Kada su studenti pokušali da uđu, naišli su na zaključana vrata. Niko od njih nije znao gde se nalazi ključ, niti je iko tvrdio da ih je ikada zaključavao. Ipak, znatiželja je s vremenom nadjačala strah, pa su odlučili da pokušaju da otkriju šta se krije iza njih.
Mark Hartman, jedan od stanara, ispričao je kasnije za medije da je njegov cimer Bret više puta čuo neobične šumove dok je bio dole, ali svaki put bi vrata bila zatvorena. Ipak, nešto ih je neprestano mamilo da se vrate – kao da kuća sama traži da se istina otkrije.
Tokom nekoliko meseci, dešavale su se stvari koje su studente uverile da nisu sami. Predmeti su menjali mesto, prozori bi se otvarali bez razloga, a vrata bi ponekad bila odškrinuta iako su ih sigurno zatvarali. Situacija je postajala sve napetija. U početku su pokušavali da se šale na sopstveni račun, ali strah je rastao – pogotovo kada su shvatili da se sve čudne pojave vezuju za prostor ispod njihovih nogu.
Kada je Bret konačno skupio hrabrost da siđe u podrum i ponovo proveri zaključana vrata, nije mogao ni da zamisli šta će se desiti. U trenutku koji će zauvek pamtiti, Bret je u polumraku ugledao čoveka. Stajao je tamo, mirno, kao da mu kuća pripada. Zatečen, uspeo je samo da pita ko je i šta radi tu. “Zovem se Džeremi”, odgovorio je stranac, bez objašnjenja. Nakon toga je jednostavno izašao kroz vrata i nestao.
Ubrzo su studenti pozvali policiju. Kada su uz pomoć službi uspeli da otvore zaključana vrata, dočekao ih je prizor koji je delovao nestvarno – potpuno opremljena soba sa televizorom, knjigama, fotografijama i garderobom. Džeremi je godinama živeo u njihovom podrumu, koristeći bočni ulaz koji niko nije primećivao. Bio je, kako su kasnije saznali, bivši rođak jedne od prethodnih stanarki kuće, što mu je omogućilo prvi pristup prostoru koji je pretvorio u svoj dom.
Ova neobična situacija ostavila je studente u šoku, ali i sa olakšanjem jer su konačno saznali uzrok svojih strahova. Priča o Džeremiju postala je brzo lokalna senzacija, a studenti su, iako uzbuđeni zbog iznenađenja, shvatili da su zapravo bili svedoci nečega što bi moglo da se nazove pravim hororom.
Iako su se plašili nepoznatog, učenici su sada imali nova saznanja i iskustva koja će zauvek pamtiti. Džeremijeva tajna, koja je ostala skrivena godinama, sada je postala deo njihove svakodnevice, a studenti su se nadali da će naučiti da žive sa neobičnim sugrađaninom koji je deo njihovog doma.
Ova priča nas podseća na to kako se iza svakog straha može kriti istina koja čeka da bude otkrivena, kao i na važnost znatiželje i hrabrosti u suočavanju sa nepoznatim.
