U miru svoje vikendice kraj Novog Pazara, Mujo Lađar vodi neobičan, ali strastven život uz retku i egzotičnu vrstu živine – ćemani kokoške, poznate kao „crna čuda iz Indonezije“. Ovaj penzioner posvetio je svoje slobodno vreme najskupljim i najegzotičnijim kokoškama na svetu.
Mujo se prisetio svog detinjstva, govoreći: „Odmalena me je to vuklo. Moj rahmetli otac i deda su držali živinu, pa mi je to nekako ušlo pod kožu. Ne može se to zaboraviti.“ Dok prilazi kavezima u kojima šetaju njegove perjane lepotice, jasno je da je njegov ljubavni odnos prema ovim kokoškama dubok.
Ćemani kokoške su zaista posebne. Njihovo perje, kljun, koža, pa čak i unutrašnji organi su crni. Poreklom su iz Indonezije i vekovima su bile dostupne samo kraljevima i aristokratiji. Genetska mutacija poznata kao fibromelanoza čini ovu kokošku jedinstvenom – sve na njoj je crno, iznutra i spolja, osim jaja koja su bela. „Crno oko, crno meso, sve je crno. Čak i jezik. Kada sam je prvi put video na internetu, odmah sam znao, to je to. Jedinstvena je, nema je svako,“ objašnjava Mujo.
Danas u Srbiji mali broj ljudi poseduje ovu rasu, a Mujo je jedan od prvih koji je počeo da je uzgaja u ovom kraju. Iako ćemani kokoške dostižu visoke cene na svetskom tržištu – od 1.000 do čak 2.500 dolara po komadu – Mujo naglašava da ih nije nabavio iz interesa. „Mene cena ne zanima. Ja sam ih uzeo za sebe, za dušu. Držim ih posebno, u svojim kavezima, ne mešam s drugim rasama,“ dodaje on.
Mujo poznaje svaki detalj o svojim ljubimicama. Prepoznaje kvalitetne primerke po crnom jeziku, kljunu i mekom perju. „Čak su i organi crni. Nema šale s ovom rasom,“ kaže Mujo. Njegova posvećenost ovoj vrsti nije samo hobi; to je način života.
Ćemani kokoške odavno prate glas da imaju lekovita svojstva. Njihovo crno meso se u Aziji koristi u narodnoj medicini i veruje se da pomaže kod najtežih bolesti. „Ne znam da li je stvarno lekovito, ali moji prijatelji kojima sam dao da probaju meso i jaja, kažu da im je bilo bolje. Jaja su laka za stomak, a meso ima posebnu teksturu i ukus,“ priča Mujo dok lagano provlači ruku kroz perje svoje ljubimice.
U svojoj vikendici, Mujo provodi dane sa suprugom i svojim kokoškama. „Našao sam sebe ovde. Penzija je dobra, žena mi skuha kafu, a ja se brinem o živini. Nema potrebe da se ona meša, ovo je moj posao,“ kaže Mujo, kome je u dvorištu vikendice svaka stvar na svom mestu.
Pored ćemani kokošaka, uzgaja i druge retke rase: crnu i žutu italijanku, špansku belobrazu, forveks i lehorke. Međutim, tri vrste su mu najbliže srcu: „Ćemani, španska belobraza i forveks – to su mi najlepše i najređe.“
Mujo učestvuje i na sajmovima i izložbama širom Srbije. Nedavno je uzeo učešće na prvom sajmu u Novom Pazaru, a ranije je izlagao i u Somboru, Zrenjaninu, Beogradu i Petrovcu na Mlavi. „Dobijao sam i pehare i zahvalnice, ali meni to nije najvažnije. Meni je važno da očuvam rasu, da zamenim krv kad treba, da mi ptice budu zdrave i čiste,“ naglašava on.
Mujo veruje da će njegova ljubav prema živini živeti i kroz unuke. „Dolaze mi ovde, vole kokoške, igraju se s njima. Možda će neko i nastaviti, ko zna,“ zaključuje naš sagovornik. Njegov svet možda izgleda jednostavno, ali je ispunjen strpljenjem, predanošću i nečim vrlo retkim – pravom ljubavlju prema živini.
