U knjizi „Alisa u Zemlji Čuda“ (originalno „Alice’s Adventures in Wonderland“) autora Lewisa Carrolla, tema pedofilije nije izričito prisutna, ali se u nekim interpretacijama mogu primetiti elementi koji se povezuju sa neadekvatnim ponašanjem i odnosima. Ova analiza dobija na značaju kada se uzme u obzir viktorijansko društvo u kojem je delo nastalo. Kroz fantastične avanture mlade Alise, mogu se uočiti infantilizacija i seksualne aluzije, karakteristične za viktorijansku literaturu, koje su postale predmet različitih analitičkih pristupa.
Lewis Carroll, čije je pravo ime bilo Charles Lutwidge Dodgson, poznat je po svojim vezama sa devojčicama, posebno sa Alice Liddell, koja je bila inspiracija za lik Alise. Ove bliske veze su kasnije postale predmet spekulacija i analize. Neki istraživači su proučavali njegove fotografije sa devojčicama, pokušavajući da povežu njegove odnose sa mračnijim motivima. Ipak, ovi aspekti nisu očigledno prisutni u samoj knjizi, koja se više fokusira na avanture u svetu punom zbunjujućih likova i situacija.
Carrollov fokus na Alisu u njegovim delima može se tumačiti kao sudar pogleda i osećanja samobitnosti, dok su devojčice iz porodice Liddell bile samo deo šireg kruga dece s kojima je bio u kontaktu. Iako nema konkretnih dokaza o neprimerenim ponašanjima, iz savremene perspektive teško je ne posumnjati u motivaciju odraslog muškarca koji je, osim što je slao predivna pisma punih dosetki i igara rečima, tražio od devojčica da mu daju uvojke svoje kose ili poziraju dok sede u njegovom krilu.
Poznato je da je Vladimir Nabokov preveo Carrollovu „Alisu“ i bio duboko privržen njegovom radu. Iako je izbegavao direktne aluzije na Carrolla, njegov uticaj na Nabokova je bio očigledan. Nabokov je, pored toga, više puta istraživao temu zabranjene ljubavi u svojim delima, a kroz lik Humberta Humberta u romanu „Lolita“, koristi sofisticirani jezik i narativnu tehniku kako bi prikazao lik koji je istovremeno prepoznatljiv i odvratan.
Roman „Lolita“ nije samo priča o pedofiliji, već duboko filozofska i psihološka studija o želji, moći i obmani. Kroz Humbertovu naraciju, Nabokov prikazuje obsesiju, ali i racionalizacije i manipulacije koje proizlaze iz te opsesije. Ovaj roman postavlja pitanje kako društvo reaguje na patološka ponašanja koja dolaze sa složenim racionalizacijama, izazivajući čitaoca da preispita svoje granice empatije i morala.
Za razliku od Alise, koja ostavlja čitaoca sa sažaljenjem za nevino dete, „Lolita“ istražuje opasnost od idealizacije i obmane. Čitaoci mogu biti uvučeni u Humbertov svet iako su svesni da je njegova ljubav opasna. Ovaj izazov postavlja pitanje odgovornosti i kazne, kao i granica između ljubavi i zločina.
Nabokov je kroz lik Humberta Humberta istraživao i koncept nesvesnog, prema Frojdovoj teoriji, koja postavlja da ljudskim bićima dominiraju dva osnovna instinkta: Eros, koji simbolizuje životnu snagu i ljubav, i Tantalos, koji predstavlja destrukciju i nasilje. Humbertova opsesija može se tumačiti kao fiksacija na neostvarenu ljubav iz detinjstva, čime pokušava da rekreira izgubljene trenutke.
U analizi Humbertove opsesije, posebno se može primetiti uticaj traumatskih iskustava iz detinjstva. Nerešeni Edipov kompleks i fiksacija na dečje ljubavi doprinose njegovoj patologiji. Nabokov ne romantizuje Humbertovu priču, već kroz ironičan ton razotkriva njegovu manipulativnu i narcističku prirodu.
Na kraju, važno je napomenuti da književnost služi kao alat za istraživanje ljudske psihe, a ne kao ispovest autora. Nabokovov „Lolita“ ostaje revolucionarno delo koje ne samo da analizira mračnu stranu ljudske prirode, već i otvara važna pitanja o granicama umetničkog izraza i etičke odgovornosti. Ova tema, iako kontroverzna, pruža uvid u kompleksnost ljudskog ponašanja i unutrašnje borbe, čineći „Lolitu“ relevantnom i značajnom i danas.
