Mati Glikerija: Priča o detinjstvu i sudbini
U tišini detinjstva, dok je Beograd bio prekriven sjenama rata, jedna devojčica iz Cerske ulice nosila je nevidljivi pečat sudbine koju je tek trebalo da otkrije. To dete bila je mati Glikerija, koja će kasnije postati duhovna svetlost za mnoge vernike, a njena priča počinje susretom sa svetiteljem čije su reči oblikovale njen put ka monaštvu.
Mati Glikerija se seća tog sudbonosnog trenutka kao da je juče bio, jasnih sećanja i topline koja je obuzimala njeno srce. U vreme okupacije, dok je Beogradom harala okupacija Nemaca, grupa devojčica igrala se u Cerskoj ulici kada je naišao čovek obučen u crno. Taj čovek bio je sam Sveti Jakov Tumanski, tada još uvek svetovnog imena Arsa Arsović. Njegovo prisustvo i reči koje je izgovorio ostavili su dubok trag u srcu tada devojčice mati Glikerije.
Sveti Jakov ih je naučio pesmicu: ‘Deca pevaju, pevaju, a ljudi slušaju, slušaju.’ Iako tada nije ni slutila da će jednog dana postati monahinja, reči Svetog Jakova već tada su bile proročke. Govorio je da će u Beogradu postojati dve bliznakinje koje će otići u manastir, što se kasnije ispostavilo kao mati Glikerija i njena sestra, iako nisu bile bliznakinje, već je mati Glikerija bila samo nešto mlađa i krupnija od sestre.
Rođena kao Gordana Janjić 1934. godine u Beogradu, mati Glikerija je nakon zamonašenja provela mnogo vremena uz svog duhovnika, avu Justina. Pod njenim rukovodstvom, manastir Ćelija postao je veliko gradilište i duhovno utočište za mnoge vernike. U manastiru su podignute razne građevine poput narodne trpezarije, grobljanske kapelice, a stara crkva je renovirana 1991. godine. Manastir Ćelija danas je mesto gde dolazi mnogo vernika da se pomole i nađu utehu, zahvaljujući ljubavi i posvećenosti mati Glikerije.
Njen duhovnik, Sveti ava Justin, ostavio je najdublji trag u njenom monaškom životu, dok su reči Svetog Jakova, kao božanskog glasnika, postale nit koja je vodila mati Glikeriju kroz godine, sve do trenutka kada je spoznala svoju duhovnu misiju. Iako tada nije pomišljala na monaštvo, blagoslov i stihove koje joj je dao Sveti Jakov su postali deo njenog svakodnevnog molitvenog života.
Svake godine, na praznik Svetih Zosima i Jakova, mati Glikerija poseti Manastir Tumane gde počivaju mošti ova dva svetitelja. Ta poseta za nju nije samo hodočašće, već i trenutak susreta sa sobom, sa detetom koje još uvek nosi u srcu, devojčicom koja je nekada pevala pesmu naučenu od svetitelja. Njena priča nas podseća da se duhovni poziv ponekad skriva u neočekivanim susretima, u rečima koje možda tada nismo razumeli, ali koje sa sobom nose svetlost koja će nas voditi ka Božijem zagrljaju.
