Zamislite da ste među prvima koji kreću na najduže i najopasnije putovanje u istoriji čovečanstva, šest do devet meseci kroz prazninu svemira prema Marsu, u ogromnom, ali ipak skučenom Starshipu. Ovo nije luksuzni kruzer niti hotelska soba. To je funkcionalni svemirski brod čiji je jedini cilj dovesti vas do Crvene planete živog i relativno zdravog.
Procenjuje se da Starship ima oko 600 do 800 kubnih metara iskoristivog prostora, iako tačna brojka nikada nije službeno potvrđena. To zvuči veliko, ali kad se u isti prostor smeste posada, zalihe, oprema i sistemi za održavanje života, postaje jasno koliko će svaki kubni metar biti vredan. SpaceX je u teoriji spominjao kapacitet do stotinu ljudi, no prve misije na Mars gotovo sigurno će imati mnogo manju posadu, verovatno samo nekoliko astronauta, jer sve drugo dramatično povećava rizik.
Starship koristi posebne male rezervoare goriva smeštene u nosu letelice kako bi stabilno sleteo na planetu. Unutrašnji raspored nikada nije službeno objavljen; postoje samo koncepti i pretpostavke. Najrealnije je očekivati raspored s više nivoa, nešto između male svemirske stanice i vrlo kompaktne podmornice. Na donjim nivoima nalazila bi se oprema i izlazni sistem za površinu Marsa, ali stvarni izgled nije poznat. Ono što sigurno jeste način preživljavanja. Kao i na Međunarodnoj svemirskoj stanici, većina vode bila bi stalno reciklirana iz daha, znoja i urina, s učinkovitošću većom od 90 posto. Drugim rečima, posada bi mesecima pila istu vodu, samo savršeno pročišćenu. Tuševa gotovo sigurno ne bi bilo. Astronauti bi se čistili vlažnim maramicama i sredstvima za suvo pranje, kao danas u orbiti.
Bestežinsko stanje polako uništava ljudsko telo: kosti gube masu, mišići slabe, a srce se prilagođava manjem naporu. Zbog toga bi članovi posade morali vežbati oko dva sata dnevno, ne zbog kondicije nego zbog opstanka. Bez toga bi se na Mars spustili preslabi za rad ili čak hodanje. Spavanje bi verovatno bilo organizovano u malim kabinama ili kapsulama. Tačan dizajn nije poznat, ali privatnost bi bila minimalna, bliže životu u podmornici nego stanu. Hrana bi se uglavnom sastojala od dehidriranih i liofiliziranih obroka koji se pripremaju dodavanjem vode. Moguće je da bi postojao mali hidroponski vrt za sveže biljke, više radi psihološkog učinka nego stvarne prehrane, no to je zasad samo pretpostavka.
Najveća opasnost možda ne bi bila tehnička nego mentalna. Izolacija, monotonija i nemogućnost bega mesecima, uz komunikaciju sa Zemljom koja kasni između četiri i 24 minuta, predstavljali bi ogroman psihološki pritisak. Putovanje bi trajalo oko šest do devet meseci u jednom smeru. Zbog orbitalne mehanike posada bi morala ostati na Marsu više od godinu dana pre povratka, pa bi cela misija trajala približno 900 dana. Ako nešto pođe po zlu, nema brzog spašavanja.
Tačan datum prve ljudske misije još nije poznat. Pre toga moraju se dokazati orbitalno punjenje gorivom, sigurno sletanje na Mars i dugotrajni sistemi održavanja života. Zbog toga većina stručnjaka očekuje ljudske misije tek tokom 2030-ih ili kasnije, a ne sredinom 2020-ih. Starship nije zamišljen kao luksuzno plovilo. On je alat za preživljavanje. Unutra ćete jesti istu hranu, disati reciklirani vazduh, svakodnevno vežbati i gledati iste zidove mesecima, na putovanju s kojeg nema brzog povratka.
Ova misija predstavlja ne samo tehnički izazov, već i duboko ljudsko iskustvo koje će testirati granice izdržljivosti, kako fizičke, tako i mentalne. Astronauti će se suočiti s nepoznatim i morati će se osloniti jedni na druge, kao i na svoje obuke i veštine, kako bi preživeli u ekstremnim uslovima daleko od doma. Ova avantura će oblikovati budućnost istraživanja svemira i možda otvoriti vrata za buduće generacije koje će uspeti da posete Mars i dalje.
