U nekadašnjem pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića, danas stvara njegov sin Marko Velk. U razgovoru za „Novosti“, Marko ističe da se, iako se približava šezdesetim, ne oseća staro. Njegova karijera umetnika počela je u Parizu, zatim se preselio u Njujork, a tokom pandemije vratio se u Pariz. Oseća da su godine, koje su ranije bile merilo umetničkog sazrevanja, postale manje važne u svetu gde su kontakti i reputacija ključni.
Marko se prisetio svojih početaka, kada su mu govorili da je premlad, i naglašava da je važno ne samo ono što je postigao do sada, već i šta još može da uradi. Njegovi kontakti u galerijama u Parizu su značajni, ali je takođe svestan da umetnički svet zahteva veštine „prodaje“ kroz društvene mreže. Umetnost danas postaje roba, a mnogi umetnici se bore da prežive, često radeći dodatne poslove.
Ističe da je kao profesor crtanja u Ateljeu Sevr često bio u situaciji da se mora snalaziti između umetnosti i školskog sistema. Njegovi crteži, karakterisani apstraktnim realizmom, odražavaju duboku filozofsku promišljenost. Marko koristi ugljen i papir, stvarajući radove koji se ne bave aktuelnim političkim ili ekološkim temama, već dubljim humanističkim pitanjima.
Njegov umetnički izraz je rezultat unutrašnjih refleksija, a crteži su za njega način da se oslobodi misli i osećanja. Marko se nada da posmatrači njegovih radova mogu pronaći različite interpretacije, zavisno od njihovih životnih iskustava i pozadine. Njegova dela, kako kaže, nisu poruke, već unutrašnja stanja koja se prenose na papir.
U ateljeu, gde je nekada stvarao njegov otac, crteži na zidovima pričaju različite priče. Jedna od slika, nazvana „Igra čekanja“, prikazuje geografske karte Beograda i reflektuje na prošlost. Marko takođe istražuje temu ekologije, prikazujući čoveka u skafanderu koji hoda po plićaku reke, simbolizujući vezu između čoveka i prirode.
Gavran, koji je bio čest gost u ateljeu njegovog oca, takođe se pojavljuje kao simbol u njegovim radovima, ističući izazove modernog društva. Marko veruje da duh njegovog oca i dalje lebdi oko njega, i često oseća njegovu prisutnost dok stvara.
Brat Marka, Vuk, i on se nalaze u složenoj situaciji nasleđa. Iako im je to iskustvo donelo mnogo, ne beže od pitanja kako da izgrade svoje umetničke identitete. Marko je često pomagao svom ocu u ateljeu, a sada nastavlja tu tradiciju. Njegova umetnost, iako različita, nalazi svoje mesto u ovom prostoru.
Marko se nedavno ponovo okrenuo skulpturama manjeg formata, koristeći vosak kao materijal. Ove skulpture, koje su inspirisane crtežima, imaju slobodniji izraz i apstraktnije su od njegovih slika. Planira da ih kasnije izli u bronzi.
Zanimljivo je da su Marko i njegov brat razmišljali o tome kako bi njihova imena mogla da budu predstavljena na izložbama. Marko se setio kako je jednom potpisao skulpturu kao „Marvel“, pre nego što je odlučio da se vrati prezimenu Velk, koje je sada postalo njegov umetnički identitet.
Marko Velk se oseća kao „stanovnik sveta“, sa bogatim nasleđem iz različitih kultura. Njegov rad se nastavlja u duhu njegovog oca, ali s jasnim izrazom njegove jedinstvene umetničke vizije. U ateljeu, u kojem su se nekada gnezdili Vladini gavranovi, i dalje se čuje eho stvaralaštva, dok Marko gradi svoju umetničku budućnost.
