Goran Gocić, pisac i filmski reditelj, danas je podelio svoja razmišljanja o svom najnovijem romanu „Fikser“, ističući da je ovo delo predstavljalo izazov jer je zahtevalo da se „ogoli“ više nego u prethodnim radovima. U ovom romanu, Gocić kombinuje svoje lično iskustvo sa pričama svojih junaka, stvarajući tako složenu narativnu strukturu.
Gocić je, govoreći za Tanjug, naglasio da literatura treba da bude „posebna vrsta transa iz kojeg nastaje govor koji opčinjava“. Ovaj pristup, kako je rekao, može biti stranputica kada se piše novinarski ili feljtonistički. Autor je objasnio da je polazna tačka njegovog romana lik fiksera, čoveka koji u ratnim uslovima obavlja razne poslove za novinare i ekipe sa terena.
„Taj posao za vreme rata bio je veoma opasan i grub“, rekao je Gocić, naglašavajući kako se kroz hijerarhiju razvija novinarska profesija u međunarodnim redakcijama. Fikser je, prema njegovim rečima, prvi u tom lancu, zatim dolazi stringer, reporter, a na kraju urednik redakcije. On je dodao da velike medijske kuće imaju razvijene mreže dopisnika širom sveta, što dodatno komplikuje situaciju na terenu.
Junak Gocićevog romana započinje kao fikser i mašta o tome da jednog dana postane reporter, koji u njegovoj percepciji predstavlja „malog boga“. Gocić je objasnio da su fikseri ljudi koji prevode, poznaju političke prilike i pomažu reporterima da brzo dođu do potrebnih sagovornika, kao i da sažimaju informacije.
U svojoj analizi opasnosti ratnog novinarstva, Gocić je ukazao na to da su novinari ranije stradali uglavnom slučajno, dok su danas često direktna meta u savremenim konfliktima. Pričajući o svom ratnom iskustvu, priznao je da je imao potrebu da ga „potisne“ i zaboravi, a beleške koje je vodio nisu bile vezane za rat, već su se fokusirale na filmove i knjige.
Tokom devedesetih, Gocića su zanimali filmovi, posebno rad Kventina Tarantina, a ne ratna dokumentacija. O pisanju o ratu, Gocić je rekao da je to tema koja privlači autore jer sadrži koncentrisana iskustva života, smrti i ekstremnih emocija. „To jeste velika tema u umetnosti i književnosti“, dodao je, napominjući da je potrebna određena vremenska distanca za pravilno sagledavanje događaja.
U svojoj karijeri, Gocić se suočio s izazovima u pisanju, priznajući da je ranije koristio „preterano intelektualne stvari“ i akademski žargon, ali da se sada trudi da teži jednostavnosti izraza. „Kod mene je jednostavnost kao neka nedostignuta ideal ili ambicija“, rekao je, ističući kako je posebno zahtevno pisati u prvom licu i „ogoliti se“.
Govoreći o svom stvaralačkom procesu, Gocić je napomenuo da se određene teme „nameću“ iz podsvesti. „Ako tema krene da se ponavlja, shvatim da treba kopati dublje… rat je došao podsvesno na red“, rekao je. Njegov rad na romanu „Fikser“ predstavljao je uspeh jer je ostvario ono što je prvobitno zamislio, a lični sud mu je na kraju bio presudan.
Kada je reč o inspiraciji, Gocić je naglasio važnost posebnog mentalnog stanja i izbegavanje trivijalnih motiva. „Imate trenutke kada ste u posebnom stanju mentalnom i emotivnom… literatura treba da bude to, vrsta transa iz kojeg nastaje govor koji opčinjava“, zaključio je.
Na kraju, Gocić je podelio svoje razmišljanje o muzici, rekavši da je oduvek bio fasciniran ovom umetnošću i da bi, da je mogao da bira, pre postao muzičar nego pisac. Muziku smatra „kraljicom umetnosti“, dodajući da je najbliža metafizici, iako veruje da ima više dara za pisanu reč.
Gocić je takođe govorio o svom iskustvu intervjuisanja i radu na knjizi „Emir Kusturica: Kult margine“, u kojoj je dobio značajan intervju koji je ušao u knjigu. „Nisam uvek zadovoljan kako uradim knjigu, ali ova je dobra“, rekao je, smatrajući da je intervju bio ključni element celog projekta.
