U selu Plavno i zaseoku Grubori održana je komemoracija stradalima u vojno-policijskoj akciji Oluja, koja se dogodila avgusta 1995. godine. Na ovom skupu, predsednik Srpskog nacionalnog veća, Boris Milošević, istakao je da je danas okruženje i atmosfera drugačija nego pre pet godina, kada je održano prvo okupljanje na ovom mestu. Tada su, kako je rekao, otvoreni procesi za budućnost.
Milošević je naglasio da ne treba da obeshrabruje trenutna situacija, koja je obeležena „provalom crnila na ulici“, i da ne bi trebala da ubije nadu u razgovor, pomirenje i zajednički život među ljudima. „Klatno koje smo tada pomakli napred nam se vratilo,“ rekao je Milošević.
Komemoracija je bila posvećena civilnim žrtvama tokom i nakon akcije Oluja, a među žrtvama su se nalazile starije osobe, uključujući Mariju Grubor (90), Miloša Grubora (80), Jovana Grubora (73), Jovu Grubora (65), Milicu Grubor (51) i Đuru Karanovića (45). Milošević je naglasio da danas u Plavnom i Gruborima ima mnogo više života nego pre pet godina, uz napomenu da su neke kuće obnovljene dok će se druge tek obnoviti.
On je istakao važnost solidarnosti, empatije, priznanja i prihvatanja od strane države, što je, kako je rekao, nedostajalo pre 30 godina. Podsetio je da je pre rata u ovom području živelo više od 1700 stanovnika i da je selo Plavno poznato po bogatoj istoriji, gde je prvi seoski učitelj bio veliki prosvetitelj Dositej Obradović.
Milošević je istakao da su Grubori, zbog zločina koji su se dogodili, postali simbol stradanja Srba nakon Oluje. „Ipak, i u ostalim zaseocima sela Plavna su se na žalost događala ubistva – u Đurićima, Dubajićima, Bursaćima,“ dodao je. Prema nedavno objavljenom popisu, više od 20 ubijenih i nestalih zabeleženo je u Plavnom, bez Grubora. „Svi smo zapamtili Grubore. Nisu to Gruborani hteli. Neko drugi je to odlučio u ime njih,“ rekao je Milošević.
On je nastavio da objašnjava kako je neko pre 30 godina ušao u selo i smatrao da može da ubije šest civila Srba bez posledica, i nažalost, u pravu je bio. „U roku od nekoliko sati od zločina, svi koji su trebali da znaju imali su informacije šta se dogodilo. Idućih dan-dva selo je bilo puno vojske, policije, predstavnika državnih i lokalnih vlasti i medija,“ rekao je Milošević.
Milošević je ukazao na to da nakon zločina nisu ispitani preživeli Gruborani, niti su im postavljana pitanja o njihovom stanju. Umesto toga, rečeno im je da se tela moraju prebaciti u Knin za sahranu. „Njih sedmero preživelih, u strahu za vlastiti život, odlučili su se za odlazak iz sela u izbeglištvo. Zaseok je ostao pust, bez stanovništva i bez blaga. Bez života,“ naglasio je Milošević.
Trideset godina posle tih događaja, Milošević je konstatovao da još uvek nema pravde. „Ne znamo ko je ubojica, niti ko je zataškao i učinio sve da se zločin zataji. Ono što je najstrašnije je da ono što mi ne znamo, zna jako puno ljudi koji s tim mogu živeti. Šta sada kada nema pravde i nema procesuiranja zločina? Šta se može napraviti da se krene dalje u budućnost?“ upitao je Milošević, ostavljajući prisutne da razmisle o težini tih reči i o potrebi za pravdom i pomirenjem.
