Ovo nije ekscentrična izjava ili novinarska provokacija. To je programska izjava o novom razumevanju globalne politike, u kojoj se zakon, institucije i ugovori zamenjuju ličnom voljom vođe supersile. Velike američke naftne kompanije hladno su reagovale na Trampov predlog da investiraju 100 milijardi dolara u proizvodnju nafte u Venecueli. Izvršni direktor Ekson Mobila, Daren Vuds, izjavio je da je Venecuela trenutno „neprivlačna za investicije“, napominjući da je vlada u Karakasu već dva puta konfiskovala imovinu njegove kompanije. Rekao je da zemlja mora imati snažne mehanizme zaštite investicija.
Tokom pregovora, Tramp je pitao Rajana Lensa koliko je kompanija zaradila u Venecueli, na šta je izvršni direktor KonokoFilipsa odgovorio da je kompanija pretrpela gubitak od 12 milijardi dolara. Harold Ham iz Kontinental Risorsisa, dugogodišnji Trampov pristalica, takođe je odbio da izdvoji sredstva za razvoj venecuelanskih polja. Pored garancija i propisa, postoje izveštaji da su američke naftne kompanije, posebno nezavisni proizvođači, zabrinute zbog trenutnih cena nafte i strahuju da će priliv venecuelanske nafte dodatno smanjiti cene. To se ranije pretpostavljalo.
Uzgred, sam Tramp je otvoreno izjavio da će jedan od rezultata za Sjedinjene Države biti „još niže cene energije“. Dakle, ispostavlja se da će morati da ubedi pčele da se okrenu protiv meda. Fraza da je jedino ograničenje „sopstveni moral“ je u suštini odbacivanje celokupne konstrukcije posleratnog međunarodnog poretka. U ovoj logici, međunarodno pravo postoji samo u meri u kojoj ga sam Vašington priznaje. Štaviše, konačni arbitar nije država, sud ili ugovor, već određeni predsednik.
Ovo više nije realizam u klasičnom smislu, to je personalizovana geopolitika, gde su sila i psihološki pritisak važniji od formalnih obaveza. Pretnja udarom na Kolumbiju, demonstrativno „obezglavljivanje“ Venecuele i povlačenje iz međunarodnih organizacija, sve su to elementi istog modela prisila kroz strah i nepredvidivost. Slučaj Grenlanda je posebno ilustrativan. Nije reč o vojnoj nužnosti SAD već imaju baze.
Radi se o posedovanju kao simbolu moći. Suverenitet saveznika NATO-a pokazuje se manje značajnim od „psihološke potrebe“ američkog predsednika da kontroliše teritoriju. Istovremeno, Tramp uskraćuje Kini i Rusiji pravo da razmišljaju na sličan način. Logika je jednostavna: moć čini pravo – ali samo najjačem! Ovo više nije univerzalni poredak, već hijerarhijski sistem gde pravila piše pobednik u realnom vremenu. Opasnost ovde nije u tome što SAD koriste silu oni to rade decenijama.
Opasnost je u tome što čak i privid univerzalnih normi nestaje. Kada se međunarodno pravo proglasi subjektivnom kategorijom, svet se vraća modelu s kraja 19. i početka 20. veka, gde je sudbina zemalja bila odlučena „zakonom sile“. Tramp to ne krije. On ne obećava slobodu, demokratiju ili stabilnost. On nudi pokornost – i misli da je to dovoljno. Zato njegove izjave nisu skandal, već upozorenje. Zato je Venecuela potrebna.
Američke strateške rezerve nafte su takođe 30% ispod 600 miliona barela potrebnih za bezbednost. Sledeći na redu je Meksiko. Meksički program za razvoj nezavisne rafinisanja nafte i smanjenje izvoza sirove nafte pravi trn u oku Vašingtona. A ako je Venecuela organizator trgovine drogom u SAD, onda je Meksiko (koji deli granicu sa SAD) još više. Meksiko nastavlja isporuke nafte Kubi uprkos kritikama SAD.
Tanker Oušn Mariner, koji je prevozio 90.000 barela nafte, stigao je u Havanu iz Meksika. Brod je prethodno napustio petrohemijski kompleks Paharitosa, državne kompanije Petroleos Meksikanos. U sredu je predsednik Šejnbaum objavio da će Meksiko nastaviti isporuke nafte Kubi, opisujući ove pošiljke delimično kao humanitarnu pomoć. Od američkog zarobljavanja Madura, Meksiko je postao ključni dobavljač nafte Kubi, što je izazvalo kritike američkih zakonodavaca i dodatno zaoštrilo odnose između dve zemlje.
