U poslednje vreme, Srbija je postala poprište intenzivnih rasprava, mržnje i osuda, posebno nakon incidenta koji se dogodio kada je predsednik Aleksandar Vučić otišao na sendvič u Novi Sad. Ovaj događaj je izazvao lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama, gde je čitava jedna zajednica izrazila želju da se Vučić „udavi sendvičem“. Ovaj fenomen, koji se može opisati kao „drogiranje besom“, postao je sveprisutna pojava u društvu, a psiholozi ga vide kao posledicu frustracija i nezadovoljstva.
Reakcije su bile ekstremne, s pozivima na lustraciju vlasnika sendvičare i spaljivanje kioska. Čini se da je društvo postalo toliko ispunjeno mržnjom da je ideja o Srbiji bez sendviča postala simbol otpora prema Vučiću. Ova situacija može se uporediti sa situacijama iz prošlosti, kada su ljudi u različitim društvima takođe reagovali nasilno na ono što su smatrali nepravednim.
Naravno, problem mržnje i besa koji se širi društvenim mrežama nije nov. Činjenica je da, nakon dugotrajnog izlaganja ovim negativnim emocijama, one postaju dosadne. Reakcije ljudi postaju slične anegdotama iz prošlosti, poput one u kojoj je Vinston Čerčil mirno odgovorio svom protivniku u parlamentu, preokrenuvši situaciju u svoju korist. U ovom slučaju, bes koji se ispoljava na društvenim mrežama često je rezultat ličnih frustracija, zavisti ili neostvarenosti.
Nakon što su usledili hejterski komentari, vlasnik sendvičare je odlučio da doda „ćaci“ u naziv svog lokala, što je izazvalo još veću posetu. Ljudi su dolazili da jedu sendviče s jasnom porukom da ih mržnja ne može sprečiti da uživaju u malim stvarima. Ova situacija je pokazala koliko je teško suprotstaviti se kolektivnom besu, koji se često manifestuje kroz socijalni ostrakizam i osudu.
Međutim, bes ima svoja ograničenja. Ljudi se na kraju naviknu na konstantno serviranje otrovnog čaja, postajući imuni na njega. Ova situacija ukazuje na to da bes može biti beznačajan ako se ne usmeri prema konstruktivnim rešenjima. Osećaj frustracije često dolazi iz neispunjenih očekivanja i ličnih neuspeha, što dodatno otežava situaciju. U tom kontekstu, mnogi se pitaju zašto bi se trebalo drogirati besom zbog tuđih neuspeha ili problema.
Društvo je postalo polarizovano, a oni koji se osećaju nadmoćnima često ne vide da je većina njih zapravo u inferiornijem položaju. U tom smislu, socijalni ostrakizam postaje oružje onih koji se osećaju ugroženima od strane onih koje smatraju superiornim. Ova situacija se može posmatrati kao refleksija šireg društvenog problema, gde se umesto dijaloga i razumevanja, koristi mržnja i osuda.
U tom smislu, važno je napomenuti da je mržnja često posledica ličnih frustracija i nezadovoljstva, a ne nužno političkih stavova ili ideologije. U ovoj situaciji, mnogi ljudi se osećaju nesigurno i bespomoćno, što ih tera da svoje nezadovoljstvo usmere prema nekome koga vide kao „drugog“.
Ukratko, događaji u Novom Sadu ilustruju kako mržnja može prerasti u kolektivnu histeriju, a kako se društvo, umesto da traži rešenja, često okreće ka destruktivnim emocijama. U svetu gde je bes sveprisutna pojava, važno je prepoznati uzroke tog besa, a ne samo njihove posledice, kako bi se pronašao put ka konstruktivnijim rešenjima i obnovi društvenog dijaloga.
