Bilo da imate psa koji vas prati iz sobe u sobu ili onog koji dremka sam u drugoj prostoriji, vreme koje ljubimac može i treba da provede sam razlikuje se mnogo više nego što većina vlasnika misli. Potreba za povlačenjem nije samo stvar karaktera, već je oblikovana biologijom, ranim iskustvima, pa čak i namenom zbog koje je određena rasa nekada uzgajana, objašnjava veterinarka Kristal Hit iz Los Anđelesa za Newsweek.
Iako samačka vremena mogu biti stresna za pojedine pse, Hit naglašava da većina ljubimaca ima koristi od odmora u tišini, sve dok nisu potpuno sami. „Mnogi psi ne vole da ostanu sami“, kaže ona. „Mogu da razviju ponašanja tipična za separacionu anksioznost, lajanje, zavijanje, kruženje po stanu ili destrukciju, čim ostanu bez ljudskog prisustva.“ Ipak, psi cene siguran, miran kutak za odmor, posebno kada znaju da je vlasnik u blizini. Zbog toga se preporučuje da se u domu naprave zone mira i obrati pažnja na nagle promene rutine, koje su čest okidač problema sa separacionom anksioznošću, naročito nakon pandemije.
Najveći uticaj na to kako pas podnosi samoću imaju iskustva iz ranog perioda i prirodni temperament psa. Psi koji su temperamentom osetljiviji ili skloniji pesimizmu teže podnose odvajanje. Nemir, cviljenje, uznemirenost i slinjenje najčešći su znakovi stresa. Nepravilna ili nepredvidiva rutina dodatno otežava razdvajanje, dok postepene vežbe kratkog samostalnog boravka pomažu u jačanju samopouzdanja.
Prema rečima veterinarske stručnjakinje, mnogo toga zavisi i od istorijske uloge određene pasmine. Psi koji su nekada uzgajani za samostalne zadatke, čuvanje imanja ili rad na otvorenom, uglavnom bolje podnose odsustvo vlasnika i ređe pokazuju simptome separacione anksioznosti. S druge strane, rase koje su razvijane za blisku saradnju sa čovekom, poput border koli, australijskog ovčara, nemačkog ovčara, labradora, zlatnog retrivera, mađarske vižle, kavalirskog španijela kralja Čarlsa, pudla i doodle rasa, najteže podnose da ostanu same.
Da bi se pomoglo psu da se lakše nosi sa samoćom, Hit objašnjava da separaciona anksioznost ima složene uzroke. Neki psi reaguju iz straha, dok drugi reaguju iz frustracije. Stoga je važno postepeno produžavati vreme koje ljubimac provodi sam, izbegavati nagle promene rutine, obezbediti mentalnu stimulaciju (njuškalice, rotacija igračaka, interaktivne slagalice), ohrabriti psa da sam bira mesto za odmor i pre odlaska uvesti smirujuće aktivnosti, poput šetnje sa njuškanjem ili kratke igre rešavanja zadatka.
Važno je prepoznati kada psu treba više ili manje prostora. Ako pas pokazuje stres (oblizivanje usana, skrivanje, nervozno šetanje, gledanje ka vratima), potrebno mu je više mira i prostora. S druge strane, ako vas prati u stopu, paniči pri kratkom razdvajanju, potrebno mu je više predvidljivosti, rutine i postepene vežbe samostalnosti.
U zaključku, razumevanje potreba vašeg psa za samoćom i njegovim reakcijama na odvajanje može pomoći u izgradnji zdravijeg odnosa između vas i vašeg ljubimca. Pravilna rutina i pažnja prema psu mogu značajno smanjiti stres i anksioznost, čineći život vašem ljubimcu prijatnijim.
