Kada je Džo Bajden u julu 2024. objavio da će rakete „Tomahavk” biti raspoređene u Evropi, njegovi saveznici na kontinentu odahnuli su s olakšanjem. To oružje, dometa do oko 2.500 kilometara, trebalo je da bude stacionirano u Nemačkoj, kao jasan znak američke posvećenosti NATO-u i evropskoj bezbednosti. Ono što Bajden nije rekao, ali što su vojni vrhovi NATO-a veoma dobro znali, jeste da su „Tomahavci” trebalo da popune opasnu prazninu u sposobnosti Evrope da se brani od Rusije.
Iako je Evropa raspolagala zalihama „Tomahavka” lansiranih sa mora, kao i sličnim raketama dugog dometa, nije imala kopnenu verziju takvog oružja, a upravo ona je bila neophodna za gađanje ciljeva duboko unutar Rusije, poput baza podmornica i vojnih aerodroma. Drugim rečima, „Tomahavci” su bili od ključnog značaja, i što pre bi bili raspoređeni u Nemačkoj, usmereni ka ruskim bazama, to bolje.
Međutim, situacija se dodatno pogoršala početkom maja 2026. godine kada je Donald Tramp šokirao evropske saveznike obustavivši isporuku „Tomahavka” usred spora sa Nemačkom. Ova odluka ponovo je ogolila evropsku slabost u domenu raketa dugog dometa. Berlin se sada nalazi na raskrsnici: može ponovo da se obrati Amerikancima i moli za rakete, da slično naoružanje potraži na drugom mestu ili da značajno ubrza zajednički evropski projekat razvoja raketa dugog dometa.
Možda najbolji pokazatelj ozbiljnosti situacije jeste to što Nemci izgleda pokušavaju sve tri opcije istovremeno. Boris Pistorijus, nemački ministar odbrane, trebalo bi sledeće nedelje da otputuje u Vašington u svojevrsnu diplomatsku ofanzivu šarma: nada se da će od SAD kupiti „Tomahavke”, umesto da oni budu samo povremeno raspoređivani, kako je predviđao Bajdenov plan. Politički krugovi u Berlinu strahuju da su odnosi sa SAD toliko narušeni da bi nemački ministar mogao čak da ima problema da obezbedi sastanak sa Pitom Hegsetom, američkim sekretarom za odbranu.
To bi moglo da objasni zašto su nemački zvaničnici organizovali neuobičajeno dugu četvorodnevnu posetu Vašingtonu, nadaju se da će tako povećati šanse da pronađu slobodan termin u Hegsetovom rasporedu. Čak i ako SAD pristanu da prodaju „Tomahavke”, čija se cena procenjuje na oko 3,4 miliona dolara po komadu, ostaje niz drugih problema, pre svega moguće ogromno uvećanje cene koje bi Amerikanci mogli da traže.
Prema izveštajima, tokom rata protiv Teherana, SAD su ispalile čak 850 „Tomahavka”, dok se Japan i Južna Koreja već suočavaju sa kašnjenjima u isporuci svojih raketa. I pored svih ovih problema, kupovina „Tomahavka” i dalje se smatra najpoželjnijim rešenjem. Ta američka sposobnost je proverena u borbi, dostupna je i već se proizvodi. Bilo kakav nemački ili evropski projekat trajao bi godinama.
Telegraf takođe izveštava da bi zemlja koja bi na kraju mogla da pritekne Nemačkoj u pomoć i Evropi obezbedi privremeni sistem raketa dugog dometa mogla da bude upravo Ukrajina. Nemačka i dalje pokušava da kupi „Tomahavke” ili da ih proizvodi po licenci u Nemačkoj, ali druga mogućnost je saradnja sa Ukrajinom. Tokom posete Kijevu, Pistorijus je sa svojim ukrajinskim kolegom najavio novo partnerstvo u razvoju dronova dugog dometa, sposobnih da pogađaju ciljeve duboko unutar neprijateljske teritorije.
Uprkos različitim pristupima, Nemačka želi da ubrza i projekat „Evropski pristup udarima dugog dometa” (ELSA), koji je zamišljen kao trajno rešenje za evropski nedostatak raketa velikog dometa. Program uključuje Italiju, Francusku, Nemačku, Poljsku, Švedsku i Ujedinjeno Kraljevstvo, a cilj je razvoj evropske rakete dometa oko 2.000 kilometara do 2030. godine.
Iako postoje problemi u realizaciji ovog projekta, evropski lideri su svesni da je potreba za sopstvenim kapacitetima za udar dugog dometa sve hitnija. U svetlu rastućih tenzija sa Rusijom, evropske nacije su primorane da preispitaju svoje vojne strategije i zavisnost od američkih kapaciteta, kako bi obezbedile sopstvenu bezbednost u sve nestabilnijem globalnom okruženju.
